Pojam normalnog, sveo se na pojam prosečnosti, mediokriteta, opšte pomame za materijalnim dobrima, povinovanje diktatu potrošačkog društva i licemerju lažnog morala. Postali smo sebični i uplašeni za sebe i svoj opstanak, češće zavidljivi i zajedljivi, nego radosni zbog nečijeg uspeha. Ređe imamo idole i vodiče među velikim umovima i prosvetljenim duhovnicima, nego među popularnim i glamuroznim ličnostima, herojima i heroinama prosečnosti.
Ovo je kratak spisak stvari koje su normalne, zato što bi trebalo da su sastavni deo impulsa i ophođenja, obične čovečnosti i nastojanja da budemo najbolja verzija sebe – a najčešće nisu.
Pomoć nepoznatoj osobi – Otuđenost, kažemo kad komentarišemo kako je neko pao i niko nije prišao da mu pomogne. Ako ste jedini koji priskače u pomoć, od deset ostalih koji gledaju ili okreću glave da ne gledaju, u njihovim očima vi ste onaj koji štrči i tera ih da se neprijatno osećaju. Jer taj što je pao je verovatno neki narkoman, pijanica, skitnica. Pa šta? Čovek je.
Preuzimanje odgovornosti za svoje greške – Kad nešto zajebeš, normalno je da prvi to primetiš i prijaviš. Na poslu jednako kao i u porodici, u vezi, ma u svim situacijama. Ali preuzimanje odgovornosti je danas postala sasvim ekstravagantna i nepoželjna pojava, umesto da bude merilo normalnosti.
