Starac je naslonio ruke i svoju bradu na štap. I dalje je sedeo, nestrpljivo u pogledima mladića, njegovih sagovornika. I nisu mu toliko bili sagovornici, koliko sada već… Prijatelji. Njegova brada je tiho uzdahnula.
– Znate, draga gospodo, nisam nameravao da vas pustim na ovaj stari, drveni pod. Takođe nisam nameravao da vam odgovorim na ma kakvo pitanje koje ste sa sobom poneli. Ali vidite, mlada gospodo, ovde ste. I zato, dopustio sam vam, da vam ispričam priču. O njemu. Ali jedna priča nije dovoljna…
Pročitaj i ovaj blog – Dodaj svetu malo boje, čudo moje
Znao je, da si tu...
Ništa se, kao i nešto, dešava svuda. Nije to bila mračna noć. Mesec ja stajao visoko na nebu, srebrni mesec. Svega par sati ranije, bio je veoma nisko. Činilo se kao veći mesec nego ovaj sada, pun, ali grimizno crven. Njegova kuća, u dnu brda, nije imala nameru da ga napusti. A i zašto bi, pa ipak je to samo, njegova, kuća. Sećao se, tog jutra, prelepe male devojčice, zlatne i sive kože, grimizne kose, i odsjaja iznad levog oka. Pokucala je dodirima na njegova vrata, i on je otvorio. Pitala ga je da li želi kafu, na šta joj je on odgovorio da ne pije kafu. Znao je da, pre zore, čuju se krici, i da utihnu sa gutljajima kafe. Ali znao je i da, ako njegove prazne šolje to ne žele, devojčice se nikada i ne bi na njegovom pragu pojavile.
Bilo mu je čudno sve to, dok je pod sada srebrnim mesecom koračao uz ulicu. I sva ta kafa odnela ga je odmah njoj. Kako lepo bilo bi kada bi mogao da ih, ostale, voli, ne dajući im deliće svog srca. I svaki usnama poljubac i svaki dodir kože je još jedna krhotina njegovog srca, koju više nikada neće ponovo sresti. Sve dok, hodajući sam, njegov korak postane neodrživ. Nije mu hod više bio odlučan. Jeste to bio on, ali stope nisu više tako odlučno išle napred. Zastale bi, pa bi nastavile. Zastale bi ponovo, i jedna bi se možda okrenula, ali ne ne, odmahnula bi glavom i nastavile bi dalje. Onda su jednoga dana, tako, odjednom, stale. Osmeh im je bio jedva vidljiv, ali je pogled i dalje bio isti.
Stigao je do masivnih, drvenih vrata, sa rešetkama na prozoru pri samom vrhu. Negde u visini njegovog, njegovog pogleda, stajao je mali vrag, zlog osmeha, viseći sa velike, bakarne šarke. Ne znam kako bih ga opisao. Kao… Kao ne-dobru stvar. Izazivao ga je, izazivao da pokuca. Nekoliko puta su stope želele da odustanu, ali njegov pogled je već puštao vraga sa šarke da udari snažno o teška vrata. Unutra, unutra je bila prazna, siva soba, i jedna stolica od istog tamnog drveta je prelepo sedela sama, malo ulevo od sredine. Iz jedinog mračnog ugla sobe iskoračio je, sa velikom, zapuštenom bradom, i na pogledu tamnim, zelenim, naočarima za sunce. Iskoračio je, i sa osmehom jednostavno progovorio.
– Znate, vreme ovde zaista leti. Priđite bliže.
– I… Šta će se desiti sada?
– Sada… Sada ćete se sećati.
– Sećaću se čega?
– Sećaćete se vas.
Trajalo je godinama, stotinama, hiljadama godina. Ili mu se bar tako činilo. Možda je ipak trajalo svega par sekundi. Iznova, i iznova. Zaista, imali su svo vreme koje je ikada postojalo u toj maloj, sivoj sobi. A tako je bolelo. Samospoznaja. Sve neistine i šarene krhotine. A onda su došli prolećni dani, šapati prstiju, i to ga je bolelo još toliko puta više. I svaki put bi bilo sve gore. I pre svakog kruga, čovek sa naočarima za sunce bi, rečima koje su spuštale ruku na njegovo rame, prosto govorio “Ponovo”, sve dok jednom prosto više nije govorio ni reč. Osmehom mu je, desnom rukom, pokazao ka izlazu, otovorenim drvenim vratima. Izašao je na jutarnje sunce, a devojčice nije bilo. Pomislio je kako ga možda čeka kod kuće, iako ovog puta zaista nije pomislio na kafu. U pogledu mu je stajao strah, i arogancija, i ponos. Pored njega je upravo prolazio čovek, takođe sa bradom, u vidno skupom, ali jako starom, svetloplavom odelu. Kada ga je ugledao, shvatio je. Sa osmehom mu je rekao: “Vreme ovde zaista leti”.
...
Stigao je kući, a devojčice ni tu nije bilo. Možda joj je dosadilo da ga čeka, možda je otišla. Izvadio je ključeve iz zadnjeg džepa, ali brava je ostala savršeno tiha. Držao je jedan od dva ključa, i levom rukom sa poda podigao pismo. Nije to pismo bilo u koverti, ali nije ni to ono što ga je začudilo. Bila je to samo jedna, zelena stranica, presavijena dva puta, sakrivena od stranaca čiju znatiželju zadovoljava boja papira ovog pisma. Pisalo je u gornjem desnom uglu, slovima manjim od ostalih: “Kada bih bio, kao što sam nekada bio, sa snovima i smrti daljim nego sada, ne bih podelio svoju dušu na toliko delova, da bih samo jedan poslao u svet ljudi, a ostale ostavio, da čekaju nju.” Ostala slova su bila, kao što je primetio, malo veća od sveta ljudi.
“Ne možeš ti da se umoriš mene, dok naše decembarsko sunce zalazi, moja ljubavi, jer ja nisam onaj dečak koji sam bio. Ne možeš da se umoriš lako lomljivih čuda koja te čekaju ovde. Dođi, zaviri iznova u moj svet. Šta je on bez tebe, bez tvog osmeha, samo mrak. Svetla čudnih boja padaju na tvoju stranu, najlepšeg mesta na svetu. Vidim te, moja ljubavi, na kišom iskrzanom prilazu mojoj kući. Vidim te kako stupaš na moj trotoar, tvoj pognut pogled i osmeh dok misliš da o meni misliš. Dok prilaziš, spuštaš ruku na moju fasadu, hrapavu i boje sunca. Prsti ti ne klize, ali vučeš ih, ljubavi, taj pokret usta i jedan korak umesto dva. Penješ se uz moje stepenice, i vrata te čekaju otvorena. Tako dugo već stojim tu, pogledom u dubokoj tami, plašeći se, sanjajući snove koje se nijedan smrtnik ne bi usudio da sanja. Snove, da sve što smo mi, o tebi, je samo san u snu. Oh, moja ljubavi, koliko te samo volim, ljubavlju većom od ljubavi. I sve što mislim o tebi, sve stvarnosti u kojima te više nemam, svaki san u kome moj pogled ne nalazi ponovo tvoje uzdahe, sve te reči ne bi mene plašile, da u sebi ne nose jedinstveni strah, da mogle bi ne biti samo san.”
Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…
