Posle sam dobijala još neke lepeze na poklon, mnogo lepše i otmenije, ali ni jedna nije imala taj šmek savršenog zadovoljstva sobom, jer više nikad posle nisam bila klinka na maminim štiklama.
Ali pošto je prva lepeza u mom životu bila suvenir, to je postala moja tradicija. Jedna od retkih, jer moja komunistička porodica slabo stoji s tradicijama. Pre smo skloni da izmišljamo sopstvene, nego da negujemo nečije. A ta tradicija nije ništa drugo nego jednostavan sentiment, čuvanje osećaja koji više nikad neće biti ono što je bio u trenutku kad je otkriven.
I tako, posle sam dosta putovala i sa svakog putovanja donosila lepezu. Ili srebrni prsten. Ponekad i jedno i drugo. Neke od tih lepeza iz Španije, Italije, Grčke, Turske nisu stradale u godinama kad su deca odrastala i dokopavala se svega što nisam sakrila na neko visoko i nedostupno mesto, a pošto sam navikla da ih krijem od dece, a i da ih upotrebljavam, stoje mi u tašnama. U svakoj tašni neka lepeza čeka da pokrene lahor sentimenta pred mojim licem. Ljudi misle ja se hladim. A ja se sećam osećanja.
