Diskretni šarm lepeza (BLOG)

I tako, odaberem neki nakt, nakačim prstenje, narukvice i perlice, zgrabim odgovarajuću tašnu (sa lepezom u njoj) odjurim nekuda, da nečemu prisustvujem, da nešto pratim i zabeležim i pošto se to često ne dešava u klimatizovaim prostorijama, otvorim tašnu, izvadim lepezu i zamahnem. Čarobni pokret koji otvara portal u svet apsolutnog zadovoljstva sobom. Onaj osećaj koji dete u meni čuva kao najdragoceniji komad nakita, a ne čuva ga tako što ga drži u kutiji, nego tako što se njime okiti pred ogledalom i beskrajno uživa. Pred nosem mi u lahoru sentimenta zasvetluca prstenje. Oh, ovaj je iz Amsterdama, iz one savršene radnje koja je imala neku prašnjavu somotsku atmosferu, kao da je naslikana u žestokom sfumatu, sa onim starim gospodinom iza tezge, koji je ličio na gospodina Engleza, onakvog kakvima ih prikazuju u filmovima. A ovaj drugi sam dobila na poklon. Smešim se, sećajući se hrabrosti poklanjanja prstena koji nije verenički, nego je više zaverenički. Narukvice zveckaju dok zglobom pokrećem lepezu. Ove bakarne su nanine, od pre pola veka. Nosila ih je protiv reume. A ovu lepezu mi je popravio bivši dragi, kad sam je spasla od dečijih ruku. Nije je baš sjajno popravio. Zato je i bivši. Ali je neke stvari zaista sjajno pokvario, ne bih ih menjala za neke popravke.

Ah, magija lepeze. Sad znam zašto se Mona Liza onako smeška – nije imala lepezu da prikrije taj smešak.