Mišljenje je kao dupe – svako ga ima. Da li svakome pokazuješ svoje dupe? Da li zagledaš tuđa dupeta? Da li te boli dupe za nečije dupe?
Često sam gola pred drugima, govorim ono što mislim, što je najčešće slabo kanalisanje onoga što osećam. Kad govorim iz srca, obično mi sve treperi u stomaku i grudima, cela vibriram. A tako govorim onima koje volim i koji od mene i ne očekuju ništa drugo, nego golu istinu. Kad mišljenje onih koje volim ne rezonira sa mojom vibracijom, u stanju sam da kažem “volim te, ali zabole me šta misliš o meni”, jer ja znam ono što ja znam, a voljeno biće tek treba da dobaci dotle – sopstvenom brzinom, na sopstveni način. Moj voljeni sin je nedavno popio zabol, jer mi je nešto prigovarao, zbog nečega što sam rekla ili uradila, pa je neki imač dupeta nešto možda mislio o tome.
“Ali sine, zabole me dupe šta je neko možda mislio o meni. Jasno mi je da osećaš transfer blama, ali i za to me zabole dupe. To ti je sloboda, btw.”
Moja su deca slobodna da budu neslobodna i da imaju sopstvene vrednosti, za koje mene baš zabole. Uvek ih volim, i kad su fašisti i malograđani, jednako kao kad su plemeniti i divni. Zabole me šta su u kom trenutku, uvek su moja deca.
Voleći svoju decu u svakom trenutku, naučila sam da volim sebe u svakom trenutku.
I kad napravim neku glupost, zbog koje me bude sramota, i kad podlegnem nekom idiotskom obrascu (za koji sam verovala da sam ga prevazišla) i kad sam preplavljena uznemirujućim, neprijatnim i ponekad zaista gadnim osećanjima, to ne utiče na moju ljubav prema sebi. Odatle mi drskost da me baš briga šta neko misli o meni. Šta god neko mislio, pa makar to bila i ja sama (realno znam da sam glupa, kad sam glupa, ili barem to znam koji trenutak kasnije), moja ljubav se ne menja.
