U vreme novogodišnjih praznika, svi barem jedanput spomenemo Deda Mraza, bez obzira koliko imamo godina. Zato je pravo vreme da vam ispričam moju priču o njemu.
Pred sam početak 2017. godine, Deda Mraz se sa mnom našalio na posve čudnovat način. Štaviše, dugo vremena nisam bio siguran da li je to bila uopšte šala, ili ljutnja. Evo šta je bilo. Uoči praznika 2016. godine, rešio sam da srušim jelku. Baš me izazivala i izuzetno nervirala! Nekako sam uspeo da sve u kući ubedim da je pala ničim izazvana, a da sam se ja, siromah, silno isprepadao. Čak sam spustio rep i uši, jer svaka dobra gluma obavezno uključuje i govor tela. Ne samo da su poverovali, nego su se čak i naljutili na jelku! Kad malo bolje razmislim – ili su oni neverovatno naivni, ili sam ja novi “Marlon Brando”. No, to je već tema za drugu priču, da se sad vratim ovoj.
Iz kojih razloga sam odlučio da jednog decembarskog snežnog jutra onesvestim jelku šapom? Ima ih nekoliko; pa ne mislite valjda da sam samo ustao i rešio sa njom da se tek tako rvem? Prvo, imala je milion boja na sebi i na stotine potencijalnih igračaka (neki bi rekli – ukrasa), a meni nije bilo dozvoljeno ni da joj se približim. Tobož mali sam, tobož pašće na mene, tobož povrediće me… Drugo, svetlucala je uporno i često, a njene svetiljke bacale bljesak poput blica na telefonu, zbog čega sam se, na svakih par sekundi, nameštao za slikanje, birajući različite poze. I ne vredi što svaku put shvatim da je to svetijka, a ne blic, kad na svaki njen naredni treptaj ja nekako zaboravim da je ona samo jelka. Dalje, žarko sam želeo da je omirišem, dobro, priznajem – i obeležim! Kako zašto? Pa to je drvo, a ova jelka je još bila sa busenom, što je u stvari jako dobro, ali samo zato što jelka nakon praznika može da se posadi negde u prirodi i nastavi svoj jelkeći život. Inače ovako, zaista je teško pouzdano reći zašto je nisam mogao zaliti; taj busen me posebno bunio.
E pored svega toga, baš tog jutra se desilo nešto što je “prelilo čašu” moje trpeljivosti. Naime, probudim se, uobičajeno se mrko pogledamo i ja krenem u šetnju, ali sretnem komšiju Vula, pit bula, i to iznenada. Taman podignem nogu da uradim “svoju stvar”, zbog koje i izlazim napolje, kad se on stvori niotkuda. Prepadnem se, ko ne bi; no, ne stignem da zbrišem već se samo izvrnem na leđa i napravim mrtav tih par sekundi dok ne prođe. Ne bi to bilo strašno i brzo bi se zaboravilo (Vule nije tačara), da jelka u blizini nije ispričala njenoj rođaki jelki kako sam se izvrnuo, ali zaboravio da prestanem sa onom “radnjom”, a ona opet ispričala nekoj jelki komšinici, pa onda ko zna kojim putem (možda telefonom) dojavila to ovoj mojoj jelki u kući… I onda, pogađajte – pri povratku kući, već u hodniku sam je čuo kako mi se zlurado smeje!
Uđem i ignorišem je, no ona se sve glasnije i glasnije cereka! Bacim joj najpre jedan ravnodušni pogled, onda joj lagano priđem i učinim jedno đoletovsko “CAP” šapom – i prostrem je po dnevnoj sobi! Usput se i sijalice pogasiše, pa je izgledalo da se i ona sad pravi mrtva. Ko se zadnji smeje… Ceo događaj je, dabome, stvoro trajno neprijateljstvo između nas, pa sledeće godine u našoj kući jelka nije ni kićena. A nek i nije, našla da se smeje čoveku u nevolji što je od straha sam sebe obeležio. Sram je bilo!
Međutim, godinu dana kasnije – decembra 2017. godine, moji su želeli da nađu neku adekvatnu zamenu za jelku, kako bi, eto, uneli praznični duh u kuću, pa su mi, verovali ili ne, doneli ove tri bandere. Da, dobro ste pročitali: bandera glumac Deda Mraz, bandera glumac Irvas i bandera glumac g. Belić Sneško.
