Osamostaljivanje dece, njihov odlazak od kuće (na studije, ili preseljenje radi samostalnog života), roditelji doživljavaju kao gubitak roditeljske uloge, koja je ispunjavala najveći deo njihovog života. Otkriti sebe ponovo, integrisati svoj gubitak u nov identitet, zahteva prolaženje kroz proces tugovanja.
Potrebno je da budemo svesni oblika gubitka koji proživljavamo, da bismo mogli da izađemo iz žaljenja za onim što smo bili, za delom sebe koji više nije potreban ili funkcionalan (ili fizički ne postoji), da bismo mogli da kreiramo nov identitet, da prihvatimo sebe i pronađemo zadovoljstvo u promenjenom načinu života.
Osećanje gubitka prožiljavamo i kada otkrijemo da nas partner vara – doživljavamo gubitak osećanja bezbednosti, gubitak poverenja, osećamo se izdano, nezaštićeno i nestabilno. Tako se osećaju i žrtve raznih trauma, nasilja i razaranja, ali to što je neko ostao bez krova nad glavom ili doživeo silovanje, shvatamo kao ozbiljan, objektivan i težak gubitak, pa možda verujemo da nemamo prava da ozbiljno doživljavamo sopstvene emotivne gubitke. Ali imamo. Jer, osećaj, duševno i emotivno stanje je isto, iako su uzroci “teži” ili “lakši”. Veoma je teško postići stabilnost, kada prođemo kroz traumu i to zahteva poseban pristup, ali svakako možemo da svesno prođemo kroz proces žaljenja za osećanjem (emotivne) stabilnosti i bezbednosti.
Možemo izgubiti kontrolu nad svojim životom, usled bolesti i nemoći, možemo izgubiti snove i stremljenja, jer smo suočeni sa činjenicom da nešto nije moguće i u svim slučajevima, gubitak je kompleksan lični doživljaj, koji ne mora da ima objektivnu težinu. Moramo znati da nam je dozvoljeno da žalimo i tugujemo, kada osećamo da smo nešto izgubili, bez ikakvog upoređivanja nivoa sopstvenog gubitka sa nekim drugim. U doživljaju gubitka nema utehe – potrebno je prihvatanje. A za prihvatanje je potrebno vreme, tokom koga ćemo žaliti, bolovati i preboleti.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Brankica Milošević
