Pojam gubitka obično povezujemo sa smrću – govorimo o gubitku kada nam neko umre, gubitak je nešto konačno i neopozivo, posle čega ostaje bol sa kojom naučimo da živimo. Odnoseći se sa ovakvim pijetetom prema gubicima, tumačeći gubitak kao nešto preveliko i preteško, previđamo druge “manje” i “lakše” oblike gubitaka, koji su usko povezani sa našim načinom života, sa doživljajem sebe i svog mesta u svetu i sprečavamo sebe da sagledamo i razumemo svoja stanja i osećanja.
Posmatrajući pojam gubitka iz šire perspektive, otkrićemo da se svako od nas suočava sa raznim gubicima, koji nam nanose emotivne i psihološke povrede, zbog kojih prolazimo kroz proces tugovanja i žaljenja. Ako svesno identifikujemo svoj gubitak, onda ćemo znati šta nam se dešava i moći ćemo da sarađujemo sa procesom tugovanja. I razumećemo da je sasvim normalno i očekivano da se kada izgubimo, recimo, deo svog identiteta, osećamo kao da nam je neko umro.
Gubitak životne uloge (dela identiteta)
Osećaj gubitka često prati raskid ljubavne veze ili razvod. Kada sa nekim izgradite duboke veze, one postanu organske, a kada se kidaju organske veze, gubitak je sličan gubljenju dela sopstvenog tela. Kada doživljavate sebe kao deo para, izlazak iz MI i vraćanje u JA, neobično je težak i bolan proces, jer doživljavate gubitak svoje partnerske uloge i ostajete dezorijenitsani – ko ste, kada niste partner?
Sličan osećaj gubitka doživljavaju osobe koje usled bolesti ili nesreće ostanu bez dela tela (gubitak dojke usled kancera). Gubitak fizičkog dela sebe zahteva vreme, da bi bio prihvaćen, bez obzira na svest što je najvažnije sačuvati život.
