Niko ne poznaje sebe dovoljno – u početku – da bi mogao da planira svoj put u budućnost, a takođe, niko ne može ni da predvidi šta će se dešavati u budućnosti i da li će je uopšte biti. Zato je prilično iluzorno imati određen plan i zacrtan put – obično, svaki plan traži prepravke i prilagođavanja u hodu, a svaki put ima svoje zaobilaznice i stranputice i ćorsokake, koji nas mogu odvesti na neki drugi put.
Ne možemo da se ne menjamo, čak i kad svesrdno pokušavamo. Život nam ne dozvoljava. A i nema smisla. Smisao je da stalno otkrivamo sebe i integrišemo svoje iskustvo.
Smisao je i u tome da se stalno preispitujemo, da iznova pronalazimo (i korigujemo) ono šta smo i ko smo, kuda idemo i koliko smo time zadovoljni.
Da nalazimo hrabrost da živimo na svoj način, onaj koji je istinit za nas same i koji se možda veoma razlikuje, ili čak suproststavlja načinima koji se dopadaju drugima i na koje drugi nastoje da urede svoje živote.
I ti stari snovi, kojima stremiš oduvek – oni možda uopšte nisu tvoji. Možda si ih nasledila od roditelja, usvojila u društvu, preuzela od svih onih oko sebe. Možda ne pripadaju tebi, nego očekivanjima – ili strahu.
Imaš prava da posumnjaš u njih, da ih preispitaš, prilagodiš, ili potpuno odbaciš. A kad znaš da imaš prava, onda nađeš i snage za to.
Naslovna fotografija: instagram.com/pastel.in
Brankica Milošević
