Često se o rutini govori kao o ograničavajućem faktoru udobnosti, koji treba prevazići, da bismo unapredili svoj život i svoje odnose sa ljudima. Ali, rutina je neophodna, jer predstavlja dnevnu strukutru, a u nekim situacijama, dnevna struktura je onaj konopac koji nas vadi iz živog blata, koje bi nas inače sigurno progutalo. Rutina dobija poseban značaj, kad prestanemo da je podrazumevamo, jer su nam se desile neke stvari koje su nas izbacile iz koloseka. Potrebno nam je da nas nešto drži na šinama i da, ako ne znamo kuda idemo, barem znamo da smo u stanju da se krećemo.
Vrebajuća depresija
Svi koji su iskusili neki oblik depresije, kažu da je najgore ujutru. Probudiš se i ne želiš da ustaneš, nemaš volje, nemaš snage da se suočiš sa danom punim besmisla i čemera. Ali ako si rešen da se boriš, ili znaš da moraš da ustaneš, jer te čekaju obaveze, da imaš decu koja zavise od tebe, posao sa koga ne možeš da izostaneš – to pomaže. Ustaneš i radiš ono što moraš, onako kako to inače radiš.
Možda se osećaš kao robot u kvaru, možda piješ lekove koji svakako imaju i neki propratni uticaj, ali kad otvoriš oči i zažališ što ne možeš da spavaš još jedno dve-tri godine, pomisao da kao prvo treba da popiješ lek, podići će te iz kreveta. Spremanje kafe i doručka je možda preveliki izazov, ali kad već stigneš dotle, onda nastaviš dalje i odradiš sve po rasporedu, do večernjeg gledanja serije i uzimanja sledeće doze lekova. I to je borba – držati se dnevne rutine je herojski poduhvat.
