Nastavak teksta “Druga beogradska priča, deo 1.”
“Zorane!”, povuče ga Cica za ruku. “Neće dugo trajati. Samo da se oprostimo.”
Ljut, besan, namrgođen, prebaci svoju pelenu na rame i protestnim hodom vrati se dasci za peglanje, koja je direktno gledala na ulazna vrata stana. Cica je vezala svoj svileni beli bade-mantil i rekla sebi da je ona sad odrasla žena i da može normalno i bez drame pozdraviti starog prijatelja u prolazu. A u stvari, srce joj je tuklo kao ludo. Tresla se kao prut.
“Cic, bokte…” Branko je ozareno obasipao mladu mamu pogledima neverice i sreće. Cica je gutala knedle i nije mogla da se sabere. Stisla je pesnicu i progovorila:
“Branko. Koliko je prošlo? Sedam, osam godina? Živ si i to me jako raduje. U to sam htela da se uverim. A sad, moram na spavanje. Vidiš, udata sam, imam dete.” Cica krene da zatvori vrata, ali Branko ih nežno ali snažno zadrži. Niz hodnik, Zoki ih je kipteći gledao i upinjao se da ih čuje. Peglao je istu pelenu šesti put.
“Cic. Možemo li nekako drugačije? Imam mnogo toga da ti kažem, ali ne na hodniku, ovako. Je l’ možeš da odvojiš deset minuta da sednemo negde, samo da ti kažem?”, i rukom pokaza na parking.
Zoki tresne onom peglom po sirotoj peleni.
“Ne”, reče Cica. “Idemo u sobu. Na deset minuta.”
Krenuše niz stepenice, a Zoki ih, otvorenih usta, u šoku proprati. Kada su se vrata zatvorila, ostavi i pelene i peglu i zasuče rukave: “E, sad stvarno idem da ga bijem.” U tom trenutku Cica izađe, preduhitri ga i šapatom počne da ga smiruje: “Ljubavi. Deset minuta. Samo da se ispričamo i on nestaje. Stari je prijatelj. Ne ide u hodniku da se opraštamo.”
“Ćao, otkud ti, evo došo, super, aj sad doviđenja. Šta tu nije za hodnik?!” šapuće Zoki i mlatara rukama.
“Molim te, Zorane…”
Van ovako drastičnih situacija, Zoki i Cica su imali iskreno poverenje jedno u drugo i Zoki je znao da ga Cica nikad, ni u ludilu, ne bi povredila ili mu radila nešto iza leđa. Vratio se da pegla istu pelenu od malopre. Cica je nežno zatvorila vrata iza sebe, prekrstila ruke, podigla obrvu i pogledala Branka. Sad, kad je stasao u pravog muškarca, lice mu je ogrubelo na način koji govori da je mnogo toga video i proživeo, da je iskusan i mudar. I dalje đavolski zavodljiv.
“Bože, koliko si lepa”, tiho je progovorio, onako više za sebe.
“I udata. Za poremećenog muškarca koji se upravo sprema da te ubije.”
“Izviniću se opet. Ja ne želim… U stvari, Cic, sedi. Saslušaj me, molim te!” U glasu mu se osetio iskreni vapaj za razgovorom. Cica se uhvatila za grudi i stisla spavaćicu. Sela je na ivicu kreveta.
Branko je kleknuo na pod. Pored nje.
Uzeo je za ruku. Kao one noći na Kalemegdanu. Cica se suzdržavala da ne zaplače. Naravno da ga je još uvek volela. Naravno da je sve ove godine mislila na njega. Molila se da je negde daleko i dobro jer je ona posle njegovog nestanka bila loše. Upala je u tešku depresiju. Jedva je izlazila iz kuće. Jedva je pošla na fakultet. Nije jela. Teško je spavala. Često je plakala. Posle dve godine, otupela od bola, nastavila je da živi s činjenicom da Branka nikad više neće videti. Posle njega nikom nije dala da joj se približi – dok nije upoznala Zokija, mršavog, žilavog šaljivdžiju, koji je svojim šarmom i inteligencijom konačno osvojio.
Branko je netremice gledao u Cicine oči i čekao znak. Bilo koji znak. Mazio je njenu od znoja mokru ruku i svakim trenutkom se još jače zaljubljivao u njene ženstvene crte lica, kojima je majčinstvo dalo poseban sjaj i mekoću, u obline koje su tek sad jedre i izrazito privlačne. I dalje je imala plave lokne. Ovoga puta se nije trudila da ih pomera sa lica. Nadala se da će joj pomoći da sakrije suze, kad se sliju.
“Cic. Posle one noći, kada sam došao kući, ćale mi je umro. Nisam mogao da ti javim jer je nastao haos i morali smo mnogo toga da organizujemo. Ujutru je bila sahrana i stric je već kupio dve karte za Švajcarsku. Jednu da se on vrati i drugu da mene povede. Pokušao sam da ti javim, ali nisam mogao da te dobijem! Planirao sam da ti pišem ali moj stric je… Čovek je… Ma! Odmah me je uposlio i nisam znao jezik i sve mi je bilo jako teško i mislio sam da ću se makar na sledeće leto vratiti, ali radnja je napredovala i ja sam ludeo tamo.”
“Je l’ ti znaš, idiote jedan, da sam sa Danketom išla po grobljima? Da tražimo tvoje ime?”, siktala je Cica kroz suze. “Zvala sam te svakog dana, ali ona tvoja baba ništa ne čuje, ni kad sam vam na vrata dolazila! Koga sam imala da pitam za tebe? Koga?! Kad moj ćale otvori novine i ja vidim umrlice, ja se rasplačem! I tako dve godine! Ti si, ti si…”.
“Tebe voleo sve vreme! Drugu ženu, Cic, nisam ni imao ni tražio. Otvorio sam svoju radnju sad i ide mi dobro. Ide mi sjajno! Radio sam svakog dana i zamišljao kako ću da te dovedem. Tebe, moju ženu! Bogat sam. Ne zbog sebe, Cic, kunem ti se, bogat sam jer ti dugujem toliko! Sve znam. Kada si se udala, za koga, kad si dobila ćerku, kako se zove, znam kada si se doselila ovde i koliko si srećna. Sve znam. I drago mi je što si našla ljubav i mir i ja ne želim da ti to kvarim. Ali želim da znaš da ja nikad, nikad nisam tražio drugu, jer sve što sam tamo radio, radio sam da bih tebe jednog dana doveo. Da imaš sve što poželiš. Jer ja tebe volim, Cic. Mnogo. Ja te, Cic, mnogo volim.” Branku se glas gubio dok se borio da ne zaplače.
“Ja sad idem u kola. Ispred su. Čekaću te sat vremena. Povedi dete i pođi sa mnom. Voleću je… volim je i sad kao svoju. Tamo nas čeka kuća, bašta, bazen. Ne treba ti ništa. Samo kreni sa mnom. Sve te čeka. Ja te čekam. Čekao sam svih ovih godina. Cic, posle sat vremena, upaliću kola i otići ću. Neću se ljutiti ako ne izađeš. Neću se ljutiti ako Zoran izađe da se obračunamo. Ako bude želeo da se bijemo, obećavam, neću ni ruku pomeriti. Ali ako vidim kako idete ka meni, kunem ti se, Cic, kunem ti se životom, tek ću onda raditi sve na svetu da naša porodica bude najsrećnija! Želim da ti dam svet, Cic! Ako mi ti daš sebe…”.
Branko je ustao i ponovo bio onako veliki i stamen. Pritisnuo je uglove očiju prstima i pogledao Cicu, znajući da je to možda i poslednji put. Naglo se okrenuo, otvorio vrata i udario Zokija koji je prisluškivao. Zoki se uhvatio za nos i zateturao par koraka unazad.
“Zorane, izvini!” Branko ga muški pridrža i nestade iz stana.
“Sve sam čuo. Neću da se bijem sa njim. Hoću, ali neću. Hoću tebi nešto da kažem, Cico. Ja sad idem da peglam. Sat vremena. Ako se spakuješ i spremiš za put za tih sat vremena, u redu. Ali Jovana ostaje sa mnom. Ako ostaneš sa nama, onda…onda…” Zoki na isti, muški način pritisne uglove očiju prstima i vrati se dasci za peglanje.
Te pozne avgustovske noći 1984. godine, sat vremena trajalo je najduže na svetu za jednu Cicu, jednog Branka i jednog Zokija. Branko je gledao u ulaz 32 i pri svakoj senci gubio dah. Stezao je volan i škrgutao zubima jer su minuti prolazili, odnoseći nadu da će se Cica pojaviti iz mraka. Zoki je peglao pelene i zadržavao suze. Šta je Cica radila, to se nije znalo. Branko diže glavu i shvata da je vreme da pali kola i da ide za Beograd pa na aerodrom. Sad je jasno da Cica neće izaći. Nema Cice. Nema Cice. Nema je.
Ubacio je ključ i startovao nečujna kola. Svetla su se upalila i zabolela ga kao bodež kroz srce. Obasjao je ulaz i sekund pre nego što je hteo da krene u rikverc, na ulazu broj 32 stajala je žena. Branko je pretrnuo. Cica je! Mogao je da skoči do zvezda i da ih sve poskida! Nasmejao se glasno kroz suze i izleteo iz auta da Cicu prenese do kola. Ali Cica se nije pomerala. I dalje je bila u svom svilenom bade-mantilu. Bez Jovane. Bez kofera. Branku se srce steglo. Prišao je bojažljivo.
“Ostaješ.”
“Ostajem, Branko. Ali ne zato što tebe ne volim, nego zato što njih dvoje volim više.”
Cica je mazila Brankovo lice, a on je samo ćutao i gledao u pod. Suze su mu se slivale jedna za drugom, jedna za drugom.
Cica se smešila, ali su joj oči bile crvene i natečene od plakanja.
“Hej. Nema plakanja. Neko nema ni malo ljubavi, a vidi koliko je mi imamo. I hoću da mi pišeš. Bar jednom.”
Cica se okrenula ka svom stanu. Branko je gledao kako se skupljena, u ljubičastim papučicama, vraća u svoj Dom. I kako da se ljuti? Ne ljuti se Branko. Boli ga, ali se ne ljuti. Na Cicu nikad. On je voli, ma šta god ona rekla ili uradila. On je voli s kim god ona bila i voleće njenu decu s kojim god muškarcem ih rodila. Branko voli Cicu. Zna to ona, za svaki slučaj da joj nešto treba. Da joj nešto treba?! Pa naravno da će joj nešto trebati! Ili njoj ili njenom Zokiju ili Jovanici! Biće Branko tu da pomogne! Nego šta će!
Odjednom se osmeh pojavio na Brankovom umornom licu i sa novom nadom, sa novom snagom za Sutra, vratio se u svoj auto iz Burde. Branko je toliko žurio da to Sutra dođe, da je na putu za Beograd, avgustovske noći 1984.godine, poginuo.
Cica i Zoki su se mirili i vodili najstrastveniju ljubav koja postoji. I ja sam te noći začeta. Možda mi niko neće verovati, ali u tom trenutku jedan Anđeo šapnuo mi je da će me zauvek čuvati. Anđeo čije je ime zapisano u jednoj svesci na polici našeg Doma.
Pisalica iz Beograda, strastveni ljubitelj čokolade, večito zbunjena da li viršla ima dva kraja il dva početka, raduje se svaki put kad picu jede od manjeg ka većem delu. Ne voli nestabilno tlo, kamenčiće na peškiru i plikove od štikli. Drži dijete od vajkada i teret odrastanja protiv koga se bori kopljima na belim konjima. Da, ona je gradska vila.
