Posle romana “Stadionska groznica”, “High Fidelity”, “Sve o dečaku”, “Kako biti dobar” i “31 pesma”, u Hornbijev (Nick Hornby) svet fudbala, muzike i žena doleće nešto drugačiji stanovnik.
“Dug put do dna” temom prelazi u ilegalu i za centar pažnje bira jedno od nerado naglas postavljenih pitanja: Skočiti ili ne skočiti? Samoubistvo zasigurno ne zvuči kao dobar prilog letu i koktelima, naročito ne ako se uz njega doda pridev “višestruko”, ali upravo mogućnost da se i usred proučavanja egzistencijalne nedoumice nasmejete bar dva puta na svakoj strani i čini autora jednim od omiljenih stanovnika Londona.
"Sarkazam i saosećanje dve su osobine koje čine život na zemlji podnošljivim." Nik Hornbi
Ukoliko odlučite da rizikujete, redom će vam se predstaviti Martin, nekada omiljeni voditelj jutarnjeg programa, sada seksualni prestupnik, Morin, samohrana majka i konzervativni vernik, Džes, impulsivna adolescentkinja i hronični revolucionar, i Džej Džej, strastveni čitalac i uštinuti snevač.
Raznolika četvorka spletom okolnosti izabrala je novogodišnju noć, ujedno najveseliji i najdepresivniji datum u godini, da isproba slobodni pad sa krova jedne od omiljenih zgrada u gradu (bar samoubicama), ali niko od njih nije očekivao da na zgradi Toppers’ House, umesto na usamljeni kraj, naiđe na skup izgubljenih.
Kada ste tužni – istinski tužni, kao, na primer, kada se nađete na krovu zgrade – jedina stvar koju želite jeste da budete sa ljudima koji su takođe tužni.
Nejednakih stavova, socijalnih statusa, starosti, fizičkog izgleda, pola, grehova, osećanja i želja, svi su u jednom trenutku bili jednaki. Poželeli su da svoj teret prospu po asfaltu i u begu videli jedino rešenje problema koji su u njihovim malim svetovima bili gigantski.
Martin: “I šta sam učinio, popišao sam se na sopstveni život. Bukvalno. Okej, ne bukvalno bukvalno. Naravno da nisam izvadio onu stvar i urinirao na sve što vredi u mom patetičnom životu. Ali popišao sam se na svoj život uz isti osećaj koji imate kada uludo potrošite novac. Imao sam život, pun dece i žena i poslova i svih ostalih uobičajenih stvari, i nekako sam uspeo da ga izgubim.”
Morin: “Posle godina i godina života, došla sam do saznanja da smo manje zaštićeni od nesreće nego što možemo da zamislimo. Naravno, ne čini se pošteno da posle samo jednog snošaja završim sa detetom koje ne čuje, ne priča, ne hoda, ne prepoznaje me… Pa, poštenje zaista nema nikakve veze sa tim, zar ne?”
Džes: “Ovo što ću sada reći ne znam zasigurno, ali svakako to neću reći iz samosažaljenja ili nečeg sličnog. Roditelji prave razliku između svoje dece, zar ne? Kako i ne bi? Na primer, kako mogu gospodin i gospođa Minog da ne vole više Kajli od one druge? Džen nikada nije krala od naših roditelja, stalno je čitala knjige, bila odličan đak, pričala sa tatom o zameni teza i svim tim političkim nebulozama, nikada nije povraćala po tepihu, i to naočigled ministra finansija, i uvek je bila uzorna i fina.”
Džej Džej: “Oskar Vajld jednom je rekao da je pravi život najčešće onaj koji ne vodimo. Jebeno si u pravu, Oskare. Moj život bio je pun fantastičnih svirki na Vembliju i Central parku, zatim platinastih ploča i Gremija, ali to nije bio život koji sam vodio, verovatno zato sam osećao da mogu da ga odbacim.”
Ćaskanje sa strancima neće njihovom, niti bilo čijem, životu vratiti vrednost jer bi to bilo podjednako naivno kao izjava da jedan red čokolade može da nadomesti tri godine dugu vezu. Punoća ukusa može na trenutak da vas zaustavi, ali ako uskoro ne napravite malo ozbiljniji pomak, tuga će postati vaš jedini hobi.
Martin, Morin, Džes i Džej Džej kroz ceo roman preispitivaće se, predomišljati, vagati razloge za i protiv, kopati po prošlosti i zamišljati budućnost, ali, pre svega, na autoru sopstven način, uspeće da vas osvoje svojom iskrenošću i sočnim jezikom, koji je daleko od uzornog. Ponekad morate da pogledate druge da biste spoznali sebe i Hornbijeva čudnovata četvorka pomoći će vam da se bez straha pogledate u ogledalo i brzinom čitanja odbacite ideju da ste na listi čekanja jedne od ustanova za umno obolele.
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
