Gde god da krenem suptilno me napadaju rečenicama tipa:
– Zašto si tako neozbiljna?
– Koliko ti to imaš godina?
– Hoćes li prestati da se ponašaš detinjasto?
Da vam odmah kažem nešto, ponašati se kao da smo bezbrižni nije puki hir, već prosto želja da se s vremena na vreme pobegne iz sveta koji često nije carstvo u kome caruje drugarstvo, a ptičice vas bude i kuće su od čokolade. Ovo je svet u kome što si stariji, neki iskompleksirani i nezadovoljni ljudi žele da vam nametnu svoje poglede na svet, traže od vas da iz godine u godinu postajete sve depresivniji, mole vas da se priklonite mračnoj strani, jer imaju kolačiće kojima je odavno prošao rok trajanja. Sivilo upija boje detinjstva, ti se budiš i shvataš da te meda neće odbraniti od čudovišta zvanog Svet odraslih. Why so serious? – pitam se ja.
Zar je greh voleti Diznija, iako smo odavno počeli da čitamo Dostojevskog i raspravljamo o Ničeu? Da li je toliko strašno smejati se bez nekog posebnog razloga prosto zato što nam se hoće, i gurkati i zadirkivati osobu koja nam se dopada samo da bi prihvatila igru i otpočela zabavu koja ne bi trebalo da je rezervisana samo za dečiji svet.
Osvrnem se i naiđem na negodovanje kada su u pitanju ljudi koji me i dalje ne poznaju, niti će, upravo zato što kategorično odbijaju da s vremena na vreme ožive tu bezbrižnost koja nas je krasila kada smo bili mali. Zašto se plašiš? Niko ti ne brani ništa! Mama i tata nisu tu da te pošalju u ćošak. Zar ne bi baš zato poneki nestašluk trebalo da bude lakši za realizovanje, čisto da te podseti da si ti i dalje dete, samo odraslo. Drama ne mora da bude tu svakoga dana, osim ako ti to ne želiš. Ako si već želeo zabavu, zašto je ubijaš čim osetiš kako se približava?
Odrasti znači postati odgovoran za sopstveni život i snositi posledice sopstvenih akcija. Odrastanje je borba, ali borba koju vodimo prvo sa sobom, pa tek onda sa svetom. Odrastanje je i spoznaja da možeš biti i ozbiljan i neozbiljan, samo treba znati kada je pravi trenutak za jedno a kada za drugo. Detinjasto ponašanje je rezervisano za ljude koji su, prostije rečeno, na grbači roditelja i provode se na njihov račun, a već im je trideseta. Nemoj meni reći da sam detinjasta ako u svakome i svačemu mogu pronaći nešto vredno smejanja. Ili što se ponašam kao da imam deset godina. To je rezervisano upravo za tebe, jer znači da upoznaješ moju pravu, neiskvarenu stranu. A tako ćeš možda otkriti i zaboravljeno dete koje čuči u tebi.
