U Oslu, glavnom gradu Norveške, sproveden je socijalni eksperiment. Na autobuskom stajalištu građani su bili suočeni sa prizorom deteta koje drhti od hladnoće, bez jakne, kape, šala i rukavica, po standardnoj severnjačkoj hladnoći. Svi su reagovali, nekako. Pogledajte klip:
Kad sam prvi put pogledala ovaj klip, prvo što mi je palo na pamet, bilo je da li bih ja dozvolila da moje dete učestvuje u ovakvom eksperimentu. Jer njegovo cvokotanje i smrzavanje nije bilo gluma. Ne znam da li razmišljam kao svaka majka, ili samo kao svaka balkanska majka, ali morala bih dobro da odmerim opštu dobrobit od eksperimetna buđenja svesti naspram izlaganja mog deteta neprijatnostima hladnoće i možda nazebu. I naravno, poslednju reč bi imalo dete. Pa ako hoće da učestvuje, ja ću posle da ga lečim, nek’ ide život.
Kontam da akcije poput ove, zahtevaju rizik i žrtvu. Stavljanje aktera u nezgodan položaj. U ovom slučaju istinsko prepuštanje deteta milosti prolaznika.
Sledeće pitanje koje mi se nametnulo je kako bih se ja ponela u ovoj situaciji, da li bih bila na visini građana Osla, onih koji su bez razmišljanja poskidali svoje jakne i umotali dete?
A sledeće, kako bi reagovali građani Beograda, recimo? Naviknuti na svakojake prizore socijale, da li bi prvo odmerili i procenili da li je dete romske nacionalnosti, da li je prljavo i da li se uopšte osećamo pozvanim da reagujemo, ili se nadamo da će to učiniti neko drugi.
Ako dam nepoznatom detetu svoju jaknu, hoću li moći sebi da kupim drugu?
Socijalni eksperiment u imućnoj zemlji, koja ima ono što se zove standard, ispod čije donje granice u našoj zemlji živi ogroman broj ljudi, dao bi veoma drugačije rezultate, pretpostavljam.
Verujem da bi svaka majka reagovala, nekako. Pokušala bi da ustanovi zašto se to dete nalazi tu, neobučeno, gde su mu roditelji, kuda je krenulo i koji autobus čeka. Možda bi pokušala da ga smesti u neki taksi i pošalje kuda je krenulo, jer taksi možda manje košta nego jakna. Možda. Ne znam.
Kad nastane kolektivna katastrofa, kod nas se individualni porivi humanosti udružuju, jer dobro znamo koliko malo možemo da učinimo kao pojedinci, a koliko udruživanje brojnih pojedinaca koji mogu da učine svaki po malo, daje vredne rezultate.
I, kako ste se osećali dok ste gledali klip? O čemu ste razmišljali? Da li možete da tvrdite da biste bezuslovno pomogli detetu, samo zato što vam se knedla zaglavila u grlu i srce zadrhtalo? Ima li to veze sa tim što je dečak stvarno sladak i mio i da li bi bilo drugačije da je prljav i odrpan?
Neprijatna pitanja i neprijatna osećanja. Mislite o tome.
