Kad govorimo o našem unutrašnjem detetu, obično ne mislimo na dete koje je razigrano, radoznalo, otvoreno i puno entuzijazma, nego na tužno, uplašeno, nevoljeno, zapostavljano i zlostavljano dete. Ono koje se zaglavilo u emotivnom razvoju na nivou gladi i potrebe koje nisu zadovoljene u najranijim fazama odrastanja, dete sa posebnim potrebama, koje su postale posebne zato što nisu ispunjene u trenutku kad je trebalo da budu organski utisnute u naše biće. Kad nas nisu dovoljno mazili, nosili, držali, tešili i voleli dok smo bili bespomoćni i naša jedina potreba je bila da se prepustimo brizi i nežnosti, da osećamo sigurnost u nečijim rukama, onda umesto osećanja da smo sigurni, voljeni i negovani, upijamo osećanje da smo gladni te osnovne hrane i da nekako moramo da se namirimo.
