Potrebno nam je da slobodno izražavamo svoje emocije, da ih ne potiskujemo i naročito, da ne osuđujemo sebe zbog neprihvatljivih osećanja. Kad smo u kontaktu sa svojim osećanjima, kad znamo šta osećamo (čak i kad nam se to uopšte ne sviđa) u stanju smo da razlikujemo realnost svojih osećanja od realnosti situacije na koju reagujemo. I u stanju smo da ne reagujemo, nego da potražimo mudriji odgovor unutar sebe, da znamo da li preterujemo, dramimo, tripujemo, da razmotrimo svoja osećanja sa sobom, pre nego što stupimo u akciju. U stanju smo da razlikujemo osećaj od osećanja i da za instrument delovanja odaberemo osećaj, intuiciju, a ne osećanje (gnev, strah, brigu). Potrebno nam je i da možemo da razgovaramo o svojim osećanjima, da se poverimo, da čujemo sebe kako govorimo o tome kako i zašto se tako osećamo, manje zato da bi nas neko razumeo, a više zato da bismo bolje razumeli sami sebe. Ponekad nam bude jasno šta nam se dešava, tek kad o tome počnemo da pričamo. Ponekad je dovoljno da razgovaramo sa prijateljem, a ponekad nam je potrebno objektivno, stručno vođstvo i usmeravanje, da bismo se povezali sa sobom i shvatili i razrešili svoja stanja.
