Ljudski ritual parenja odvija se po svim zakonima prirode – oni se nama udvaraju, mi smo sigurne da im se sviđamo, a oni su sigurni da nas osvajaju i da su nas na kraju osvojili, odnosno, zaslužili. To je taj primitivni kod, koji nam govori da se stvari odvijaju kako treba i koji nam dopušta da imamo poverenja u ono što se dešava. Mi ćemo biti koketne, a oni će se truditi da nas osvoje, a kad se to najzad desi, oni će našu (fizičku) naklonost doživeti kao nagradu. I onda samo treba da nastavimo da igramo tu igru – da nas oni i dalje doživljavaju kao vredne osvajanja, a da mi i dalje budemo njihova nagrada. Samo, to ne funkcioniše tako. Igra udvaranja je gotova kad dođe do seksa. To je cilj rituala parenja, kao i kod svih ostalih životinja. Osim što se kod nas proces parenja ne okončava začećem i započinjanjem ciklusa materinstva, do sledećeg parenja.
Tu smo odstupili od uobičajenog ponašanja u prirodi i više ne možemo da se oslonimo na to da će sve teći prirodnim putem. Od tog trenutka stvari postaju komplikovane. Trudimo se da izgradimo veze i ostvarimo zajedništvo, plašimo se da ćemo izgubiti ono što mislimo da imamo, igra postaje više od igre, jer je ulog mnogo veći. Ako je srce veći ulog od plodne materice, a među ljudima, izgleda da jeste.
