Pokušavamo da očuvamo romantiku – a to znači, da beskrajno produžimo ritual udvaranja, kao što produžavamo „sezonu“ parenja. Hoćemo da se parimo bez posledica – nećemo mladunce, a kad ih hoćemo, onda želimo da delimo odgovornost za njihovo odgajanje sa mužjakom sa kojim smo se parili. I to nazivamo porodicom. I kad imamo porodicu, nastojimo da je održimo na okupu i imamo teškoće sa puštanjem odraslih mladunaca da idu svojim putem.
Možemo da kažemo da je to prirodno za nas ljude. Ali više izgleda kao kreativni otklon u odnosu na prirodno, kao čisto ljudski projekat – preuzeli smo prirodu u svoje ruke, ali slabo se snalazimo sa odgovornošću za realizaciju projekta. I onda imamo slomljena srca, rasturene porodice, vikend očeve, samohrano roditeljstvo – sve ono što smo hteli da izbegnemo. Tražimo ljubav i često je pomešamo sa hemijom parenja. Zaljubimo se i verujemo da smo pronašli ono što nam je potrebno i da će nam potrajati. Poverujemo i bivamo iznevereni. Ostajemo sami i ne usuđujemo se da se upuštamo u emotivne veze, ne učestvujemo u ritualima parenja, nastojeći da sačuvamo svoja srca od daljeg povređivanja. U čemu opet vrlo slabo uspevamo, jer srca žude za ljubavlju, žele da osećaju, naše biće teži tome da se poveže sa drugom osobom, da doživljava nežnost i privrženost, fizičku i emotivnu.
