Sviđa vam se neko. I taj neko je baš nekako ličnost. Nije neko derište koje ne zna šta hoće od života i šta će sa sobom, a tek nema pojma šta bi sa vama. Odlično i vreme je da upoznate nekog sa kim možete da se zabavljate kao odrasli.
Ukoliko tokom odrastanja niste potrošili svu zabavu, mislim.
Svi preduslovi su tu, samo nešto ne ide baš glatko. On kao da ima neku distancu, čak ni posle seksa niste nešto vrlo opušteni i prisni. Ne možete ništa da mu kažete, oklevate i osećate se kao da balansirate na ivici. Sad ako se zaljubite, pašćete preko, u sve te komplikacije, mrak i težinu, koji vam uopšte nisu zabavni. Ako se povučete, nikad nećete saznati šta je bilo tamo, preko ruba. A ako nastavite ovako, pući ćete od nekog potpuno nedefinisanog nezadovoljstva. Ne možete ništa da mu zamerite, gledajući sa strane, ništa vam ne fali, sve se odvija normalno, nemate na šta da se požalite. Ako vam nedostaje bliskost, pa, ona se gaji i razvija, polako. Međutim, vi osećate neki pritisak, onako kako se to oseća kad vas neko interesuje i sviđa vam se, a uopšte ne možete da ga provalite.
I istovremeno osećate da uopšte niste u stanju da tolerišete takvu situaciju, niti da uletite u nešto kao zaljubljena guska. Kao do sada. Imate potrebu da mu kažete, ej, ovo nešto ništa ne valja, aj’mo ispočetka, sviđaš mi se i htela bih da budemo zajedno, a htela bih da znam i šta ti misliš i osećaš o meni.
Šta sprečava normalne, odrasle ljude da se potpuno opuste i predaju i da uživaju u onome što im se događa?
Ah, pa strah.
Prvo, plaše se da će se zaljubiti. A to donosi komplikacije. Zatim, plaše se da će im biti suviše dobro, ako se dovoljno opuste, pa uopšte neće moći a da se ne zaljube i ulete u komplikacije. Hteli bi da procene i ocene da li su bezbedni, da se osiguraju da neće proći kao prošli put, pa zato doziraju i umanjuju zadovoljstvo i uživanje. Jer znaju kuda to može da odvede, a tamo više ne žele da idu.
A gde je, molim vas, šalter na kome se overavaju te potvrde? I na koliko dobijamo garanciju? I osiguranje od slomljenog srca, kolika je premija?
Odgovor je, taj je šalter kod matičara. Ali to je pogrešan odgovor.
Nema nigde tih potvrda i te garancije, koje transportovanje našeg emotivnog prtljaga zahteva. Sa tolikom količinom bagaža, ne bi nas primili ni u jedno prevozno sredstvo. Jer za loša iskustva, krhotine slomljenog srca, strahove, povrede, izdaje i razočaranja, treba ceo kamion. Višetonac.
To zbog čega nam je potrebna distanca, kao i zbog čega uopšte nismo u stanju da je tolerišemo, to je taj emotivni teret, koji nas je naučio pameti. U stvari ničemu nas nije naučio, samo nas je naplašio.
I zato, kad vam neko dođe, omogućite mu da se aklimatizuje, odmori od puta, osveži, opusti i oraspoloži. Zatim bi mogao polako i da se raspakuje. Prvo ručni prtljag, pa posle redom. Lagano.
Pogled na te silne kofere obeshrabruje svako srce željno ljubavi. Ali ne gledajte količinu. Gledajte u dušu, jer taj ogroman teret ima samo jedan izvor i jedno rešenje. Poverenje.
