Prekjuče je otac ubio svoju dvogodišnju ćerku da bi se osvetio majci jer je odlučila da se razvede od njega. Potom je izvršio samoubistvo. Majka je tražila da ocu bude zabranjen prilazak detetu, ali to se nije dogodilo. Ovo je 25. femicid ove godine. Sećate li se da je krajem septembra u dva dana bilo dva femicida?
Svaki život manje je jedan život previše. I zaista je izuzetno teško kada se ujutro probudim uz vesti o još jednom ubistvu. U ovim slučajevima ubistva žene samo zato što je žena. To nije “porodična tragedija”, porodična tragedija je ako porodica pogine u saobraćajnoj nesreći. To je ubistvo, a ubica je zločinac.
On nije “presudio sam sebi”, on je izbegao da odgovara za svoj zločin. I ne treba u tolikoj meri da koristimo pasiv kada izveštavamo o ovakvim crnim vestima. Nije “nasilje nad ženama”, nego “muško nasilje”, zato što su muškarci u najvećem broju ti koji ga čine.
Pročitajte i ovo: Želim da se ne okrećem za sobom dok se vraćam kući
Femicid je ekstreman vid zločina nad ženama, to je zločin koji je rodno zasnovan. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji počinioci tog nasilja su uglavnom partneri, bivši partneri i bliski članovi porodice. Ubistvo je nastalo kao posledica problematične dinamike u porodici i u najčešćem slučaju je već bilo nasilja, seksualnog zlostavljanja i pretnji. Dakle, u pitanju je mizoginija, mržnja prema ženama u svom najsurovijem obliku.
Ne postoje tačni podaci koliko je muškaraca ubilo žene na svetskom nivou. Ono što je poznato jeste da je 2017. godine ubijeno 87 000 žena. Od tih 87 000 žrtvi čak 50 000 njih je ubio partner, bivši partner ili blizak član porodice.
To su zastrašujući podaci. Strašno je što je svaka od tih žena, devojaka, devojčica ubijena samo na osnovu svog pola. Strašan je način na koji se izveštava o tome u crnoj hronici, gde se konstantno koristi pasiv, gde saznajemo sve pojedinosti o žrtvi, a gde se o zločincu govori u inicijalima. Strašno je što imamo takav sistem koji je nedovoljno okrenut ka prevenciji tih zločina, a sigurno je mnogo njih moglo biti sprečeno da se reagovalo na vreme.
I tu nemamo samo problem sa institucijama, sa tabloidima, već i sa čitavim društvom. To je društvo koje će okriviti ženu, koje će reći da je žena mnogo iznervirala muža pa ju je on zato ubio, koje će reći da je komšija bio fin i da nikad ne bi rekli da može tako nešto da uradi. To je društvo koje će ignorisati nasilje i modrice na ženi jer ne želi da se meša u tuđi brak i zamera komšiji. Ljudi će se pitati čime je ona isprovocirala muža, šta je radila, sigurno ga je varala, kako se ponašala, šta je obukla.
Ide se na to da je na ženama da izbegnu nasilje, a ne da nešto treba da se uradi da se smanji broj nasilnika i ubica.
Pročitajte i ovo: Nije problem u hidžabu, problem je kontrola nad ženama
Naišla sam na jedan komentar gde je rečeno da je u ovom slučaju sa devojčicom žena saučesnik u ubistvu zato što nije htela da dozvoli ocu da viđa dete. Da je taj potez isprovocirao ubistvo. Kako iko može da razmišlja na takav način? Žrtva ne provocira ubistvo, žena ne može da isprovocira ubistvo tako što želi da zaštiti svoje dete.
Ne možemo više da čekamo, vreme je da se reaguje, da se menja pogled društva na femicid, da napredujemo i urgiramo da institucije promene način rada. Ovo je veće od svih nas. Ni jedna žena više! Ni jedna žena nije kriva što je pretučena, silovana i ubijena, nije to isprovocirala, nije to tražila. Krivi su počinioci. Vreme je da se udružimo i započnemo sa promenama. Vidimo se na protestu u petak!
Jovana Petković
