Ali za razliku od nesvesnih, koji ne žele i ne pokušavaju da se osveste i sagledaju sebe u realnom svetlu, svesni ljudi koji greše u svojim uverenjima, skloni su da to shvate i prihvate i da se koriguju, da nauče bolje i više i da zadrže kritičku samosvest. Nikad ne znamo sve i uvek možemo da naučimo još.
A što više toga učimo, saznajemo i otkrivamo, osim zadovoljstva što smo osvojili i usvojili nova saznanja, trebalo bi da osećamo poniznost pred ogromnošću svega ostalog, što ne znamo i što za života nećemo uspeti ni da naslutimo. Karakteristična za velike umove, jeste svest da stalnim saznavanjem samo malo šire sopstvene granice ka nepreglednom polju znanja i informacija, koje postoji van njihove svesti i spoznaje.
Zato veliko samopouzdanje nije čvrsta, već fleksibilna struktura, koja uključuje sposobnost da shvatimo, uvidimo i priznamo greške, manjkavosti i ograničenja svog načina razmišljanja i pristupa, da učimo od onih koji znaju više, da prepustimo neke poslove onima koji su vičniji i sposobniji.
Slepilo za sopstvene mane je možda blagoslov za one koji bez ikakvog blama recituju svoje naivne i nevešte stihove, ubeđeni da su veliki pesnici, ali je svakako prokletstvo za one koji su ubeđeni da su vešti biznismeni i stalno gube velike svote novca i dolaze u situaciju da ih drugi iskorišćavaju. Slepilo i nesvest nemaju puno posla – lako je biti i ostati ograničen, zaštićen u svojoj ljušturi i ubeđen u svoju superiornost, ali je zato svesnost veoma zahtevna.
Ona nikada ne može biti kompletna i apsolutna i zato stalno mora da radi, da se razvija i proudbljuje – nemogućnost trijumfa u apsolutnoj svesti zato ostavlja mnogo prostora za skromnost, humanost, velikodušnost, plemenitost i sve ostale neprevaziđene ljudske vrline.
Izvor fotografija: instagram.com/whiskyouth
Aleksina Đorđević
