WANNABE MAGAZINE: Šta je ideja iza ove neobične i intimne ljubavne priče koja se dešava između likova koje tumače Branka i Slaven?
KATARINA KOLJEVIĆ: Ideja kojom sam se ja vodila prilikom ovog filma je gde u današnjem svetu može da postoji ljubav u svom najčistijem, instinktivnom obliku. Danas, kada su emocije izlizane i pojeftinjene, ja smatram da se one prave emocije kriju na mestima gde ih najmanje očekujemo, gde one ne bi realno imale nikakvu šansu da opstanu, u pukotinama između ljudi koji nikada ne bi mogli da se sretnu u društvu koje je organizovano prema današnjim normama. Zato se narativ ovog filma dešava u vakuumu te kuće, između ljudi koji van nje ne mogu da je ostvare.
WANNABE MAGAZINE: Kako je došlo do toga da rešiš da se baviš režijom? Znam da je to dosta zahtevan posao, ali deluješ mi kao da si i pored svih nedoumica sigurna da si donela pravi izbor. Da li je to istina?
KATARINA KOLJEVIĆ: Ja se nadam da jeste, ali odgovor na to pitanje zavisi od dana kada na njega odgovaram. I dalje je više dana kada smatram da je to pravi izbor od onih drugih. Režija je za mene način na koji komuniciram sa svetom, a za mene smisao leži u povezivanju sa drugima, jer mislim da samo tako možemo pobediti prepreke koje pred nas stavlja život.
WANNABE MAGAZINE: Pored režije, baviš se i pisanjem scenarija. Da li ti je nešto od ta dva draže ili prema obe stvari gajiš podjednaku ljubav?
KATARINA KOLJEVIĆ: Draža mi je režija, definitivno, zbog toga što je to kolektivni proces. Volim kada se povežem na nekom filmu sa pravim ljudima, i svi stremimo nekom zajedničkom cilju. Može se reći da sam malo romantični levičar u tom smislu. Pisanje je dosta usamljenički proces, koji ima svoju draž, u njemu upoznajete sebe, ali za mene ono što želim zaista da radim počinje u trenutku kada svoju ideju delim sa saradnicima.
WANNABE MAGAZINE: Takođe, pisala si i filmske eseje. Koja te je tema poslednja inspirisala?
KATARINA KOLJEVIĆ: Esejima sam počela da se bavim kroz studije, i skoro sam otkrila da je to još nešto što me ispunjava, sem filmske režije. Poslednja tema koja me inspirisala je činjenica da je film možda jedini medij koji nudi postojanje jedne paralelne realnosti koja postoji samo u njemu. Do nje sam došla razmišljajući i prateći velike promene u američkom društvu, jer ja nikada nogom nisam kročila u tu državu, a imam utisak da o njoj jako puno znam, samo iz gledanja filmova. Došla sam do zaključka da postoji cela jedna celuloidna ili ako hoćeš digitalna Amerika na filmu.
WANNABE MAGAZINE: Kako na tebe utiče trenutna svetska situacija i izolacija? Da li ti je otvorila nove kreativne vidike ili stvorila kreatorsku blokadu?
KATARINA KOLJEVIĆ: Moram priznati da me ova situacija stavila u poziciju u kojoj sam ostala sama sa svojim mislima, i desilo se za mene nešto potpuno neočekivano. Ja sam osoba koja beskrajno preispituje i sumnja u svoj talent, i smatram ta preispitivanja beskrajno vrednim, jer mislim da me ona teraju dalje. Pa ipak, ona su veliki teret. U izolaciji sam, međutim, bila jako produktivna. Konačno sam imala vremena i sela i napisala draft svog prvog dugometražnog filma, gotovo u dahu. To je utvrdilo moju volju i veru u to da treba da se bavim ovim pozivom, jer mi je to pisanje održalo duh u ovim trenucima koji su za sve bili traumatični, i dalje jesu. Presložila sam svoje prioritete i shvatila gde leži moja inspiracija. Leži u veri da nas filmovi mogu upitati pitanja koja će nas pomeriti napred u našim životima.
WANNABE MAGAZINE: Da li trenutno radiš na novoj ideji i scenariju, i ako da – da li bi nam otkrila nešto više o tome?
KATARINA KOLJEVIĆ: Trenutno radim na svom prvom dugometražnom filmu, koji sam već spomenula. Reč je o intimnoj priči koja ima kolektivnog junaka: stanovnike jednog hotela za samce na obodu Beograda. Oni su metafora za naše društvo i njegove probleme, kao i za stvari koje mene lično muče, a to je pre svega pitanje usamljenosti. Ovo će biti jedan kamerni film, kome se puno radujem i u njega verujem.
WANNABE MAGAZINE: Ovako iznenada, koji bi film preporučila našim čitaocima da pogledaju? Apsolutno je sve u opticaju, tako da šta god ti je prvo palo na pamet.
KATARINA KOLJEVIĆ: Hajde ovako, preporučiću nešto novo, nešto staro i nešto domaće (umesto nešto plavo). Ja jako volim film “Beautiful girls” Teda Demea. Skoro sam ga opet gledala i shvatila da je to jedan od tih filmova kojima se iznova vraćam. On je jednostavan, iskren i nepretenciozan, i super je primer te moje izmišljene omiljene kategorije filmova: mali američki film devedesetih. Od novih filmova koji su me oduševili i spasili u karantinu, preporučujem “The Mustang”, rediteljke Laure de Clermont-Tonnerre, “Swallow” Carla Mirabella-Davis-a. Ovo su dva vrlo različita filma, ali su me oba uvukla u svoje svetove i odlično govore o vremenu u kom živimo. Od ostvarenja na našem jeziku preporučujem “Moj jutarnji smeh” Marka Đorđevića, “Teret” Ognjena Glavonića, a iz regiona “Pun Mjesec” Nermina Hamzagića. “Moj jutarnji smeh” j početak nečeg novog i uzbudljivog u našem filmu, daha svežeg, briskog i duhovitog, što smo dugo čekali. “Teret” odličan i težak film, kakav i treba da bude. To je jedan od najvažnijih filmova snimljenih u Srbiji u poslednje vreme, i važno je pogledati ga. “Pun mjesec” je precizan, promišljen i emotivan film, koji mnogo govori o društvu u Bosni ali i ovde. Lep je osećaj da mogu da preporučim tri debitantska filma, to nije često slučaj.
WANNABE MAGAZINE: I za kraj, šta bi rekla nekome ko ti sada dođe i kaže “želim da se bavim režijom”?
KATARINA KOLJEVIĆ: Rekla bih mu da je za to potrebno puno odricanja i napora, borbe sa svim i svačim, a najviše sa sobom. Mislim da bavljenje režijom iziskuje da iznova i iznova pobeđujemo sopstvene strahove i sujetu. Pre svega, za ovaj posao je potrebna hrabrost, da se suočite sa svetom kakav jeste, ali i sa sobom, bez ikakvih filtera i straha. Rekla bih: to je najlepši posao na svetu, ali zauzvrat traži deo vas, jer ga ostavljate u svakom svom filmu, tako da treba pažljivo birati. Zauzvrat film vam vraća ljude i njihove emocije, što je za mene neprocenjivo.
Fotografije: WANNABE MEDIA
Jovana Pantić
