Mora da se nešto otkačilo u meni i to negde u krstima, prilikom letenja. A to nešto što je izgleda prolupalo, mora da je nekako očistilo onaj čuveni energetski tok poznat kao “iz dupeta u glavu”, pa kako me sevalo kroz leđa, tako mi je okidalo u mozgu.
Neću se osloboditi, na onaj nedokučiv način koji nekako zamišljam kao osećaj spokojnog lebdenja, dok sam zarobljena u ovom telu, za koje nema rezervnih delova. Mogu samo da raščišćavam i raskrčujem, da zatvaram krugove, da pakujem u foldere i odbacujem suvišno.
Šta čuvam u tim folderima? Back- up prošlosti. Uspomene. Sećanja. Najbolje se sećam nekih stvari koje ne mogu da zaboravim. Sećam se mesta na kome sam poslednji put videla živu moju dragu prijateljicu i bockavog, šaljivog komentara koji sam joj uputila. Zašto joj nisam rekla koliko je lepa i koliko je volim, nego sam je zezala? Zašto je nisam češće grlila? To je folder koji ne mogu da obrišem. Nemam tu slobodu. Neke uspomene su kao bukagije na nogama, koje vučem i teglim, a kičma seva.
Kad bi se izmerila težina tereta uspomena, sećanja, iskustva i svih osećanja koja su vezana za njih, dobila bi se tačna težina slobode. Toliko i toliko tona uspomena da otpustiš, da dilituješ, da oprostiš, da se oslobodiš. I nikad do kraja. I kad odbaciš nekoliko tona smeća prošlosti, ostaju one tone koje ne želiš da odbaciš. Ne možeš. Žao ti je. Možda ćeš moći kasnije. Ali dotle ćeš nahordovati neke nove tone.
I tako zamišljena, počeh da skrolujem po Fejsu i pobrisah neke ljude. Ne ljude, nego kontakte na mreži. Ljude je perthodno pobrisao veliki Kosač. Malo sam brisala suze, malo prijateljstva koje je vreme pregazilo i prevazišlo, a smrt dokusurila. I pretresala sam one monumentalne foldere, pokušavajući da osetim, izmerim, ocenim, razlučim koliko me neka sećanja opterećuju i čime (tugom, stidom, osećanjem krivice, običnim sentimentom) a koliko me oplemenjuju i nisam baš uspela u tome. Više sam onako, potpuno neuspela.
Jer da li bih zaista pristala da izbrišem neka sećanja, kad bi to moglo? Mislim da ne bih. Ne može se tako prosto i jeftino raščistiti još malo umne i emotivne slobode. Neće mene spljoštiti težina tih foldera, već sam život. Oslobodiću se te težine onda kad se moj duh oslobodi kaveza mog tela. Hoću li tada sresti neke oslobođene? Čak i kad to ne bi bila samo utešna pomisao, već izvesnost, ne bih mogla da kažem da jedva čekam te susrete.
Jer kad sve temeljno izvagam, draži mi je moj život u ovom trenutku, od svage drage uspomene na prošlost. A to saznanje jeste oslobađajuće.
Naslovna fotografija: instagram.com/fasheditorials
Aleksina Đorđević
