Treba da budeš pedagog, terapeut, diplomata, ispovednik, majka Tereza, da imaš živce kao konopce, beskrajnu toleranciju i ništa-ego, da bi mogla da komuniciraš onako kako savetuju stručnjaci za komunikaciju. Bez osude, bez kritike i prozivanja, smireno iznoseći svoje stavove i osećanja, imajući u vidu da su muškarci zapravo osobe sa posebnim potrebama, pa im treba specijalan tretman i pristup, da se siroti ne bi načisto isprepadali od tvoje agresivnosti i preterane emotivnosti.
Obožavam kad pročitam negde kako treba da se ponašamo sa muškarcima, kako da kameleonišemo, da se oni ne bi osećali ugroženo, a pre svega, da bismo ih zadržale uz sebe, da se ne otmu i ne pobegnu. Na lanac, jbt, ako su džukci, pa ‘oće da se otkinu. Ja ne verujem da su džukci. I da emotivno i mentalno nisu sposobni da se nose sa iskrenošću i neposrednošću. I da su u stvari dečaci, koji samo spolja porastu (sa stomacima, bradama i mišićima), a unutra ostanu mamini sinčići, bespomoćni i emotivno zavisni. Ne verujem da im je ego veći i od srca i od pameti i da ih to što su muškarci toliko bitno uslovljava, da nikako ne mogu da dosegnu čovečnost i ljudskost, jer im se transformacija u duhovna i emotivna bića zaglavi negde u preponama.
Ta stalna priča o tome kako se ne razumemo, implicira da ne govorimo istim jezikom, nemamo isti nivo inteligencije, nemamo iste emotivne i mentalne kapacitete, a i možda smo različite vrste, sa različitih planeta. Možda je to istina. A možda je propaganda. A možda je istina i jedno i drugo.
