U slučaju prinudnog sazrevanja ispaštanjem zbog sopstvene naivnosti, neodgovornosti, gluposti, bahatosti, putem služenja kazne zatvorom, kad jednom zaglavi robiju, čovek rešava da to više nikad neće da mu se desi. Ako na slobodi nastavi da se bavi kažnjivim aktivnostima, on postane veoma lukav, vešt, podozriv i oprezan, jer ako se opusti, omaći će mu se neka greška i zaglaviće ponovo. A kad prst zakona jednom upre u tebe i pozove te, stiče nezgodnu naviku da to učini ponovo, jer te je već označio.
Udara ti čvrge, dok se ne opametiš i stvarno preuzmeš odgovornost. Ne samo za svoje postupke, nego i za posledice koje tvoji postupci imaju po druge ljude. O, ne mislim na oštećene kriminalnim aktivnostima, nego na porodicu. Na majku, koja šalje pakete sinu u zatvor i svi u pošti čuju kad ona diktira adresu službeniku na šalteru. Na devojku, koja će te ostaviti, ako ima imalo mozga. Na ženu, koja neće tako lako moći da te ostavi, jer mora da brine o detetu, a ti si taj koji je ostavio na cedilu i nju i dete…
Ah, zatovrske ptičice i njihove najneposrednije žrtve – njihovi najbliži – znaju dobro o čemu govorim.
Dakle, to su dva načina poznata u narodu, na koje muškarci preuzimaju odgovornost za svoju porodicu i tako sazrevaju koliko god mogu. Da li se pri tom zaustavljaju u razvoju, koliko emotivne štete sebi nanose, šta sve gutaju i guraju u nesvesno, druga su pitanja.
Jedno pitanje, koje ostaje otvoreno je, ima li šanse za ostale muškarce? Ima li nade da će sazreti, okončati dečaštvo kad izađu iz puberteta i postati muškarci kad uđu u muževno doba? Pa, zavisi. Na primer od toga kad izlaze iz puberteta. Ali ja računam negde oko tridesete. Ako do tada ne prekinu sa dečaštvom i ne preuzmu odgovornosti odraslog muškarca, verovatno neće ni kasnije.
Muškarci nemaju problem sa detetom u sebi. Imamo ga mi.
Sa detetom u njima, koje uvek želi da se igra, dokle god ima ko drugi da radi sve ostalo.
