Naslov mi je dala prijateljica sa Fejsbuka. Jao, pomislila sam, kakva tema! Sad kad opletem! A onda mi je napisala „jedva čekam razrešenje viševekovne dileme“. Au! Kakva odgovornost! Kako sad ja to da raščivijam, ako odgovore nisu dali stariji, iskusniji i drevniji od mene?! Ništa ne obećavam, ali krenuću od onog što znam. Ko zna kuda će me to odvesti?
U narodu postoji mudrost – jedna od mnogih koje bolno sažimaju istinu – koja kaže da muškarac odraste kad mu umre otac. I kad ode u zatvor.
Pa, posmatrala sam iz neposredne blizine nekoliko takvih slučajeva. Nemam šta da dodam sa klupe za svedoke, osim da meni izgleda kao potpuna istina.
Radi se naravno, o slučajevima gde neko stekne jedno od ova dva strašna iskustva dok je dovoljno mlad. Kad strašno iskustvo ostavlja neizbrisiv utisak, dok još nije samo jedno od mnogih strašnih iskustava, od kojih su već naučili da se brane, tako što su se predali svojoj bespomoćnosti u odnosu na strašna iskustva.
Jer kad dečak sahranjuje oca, osim bespomoćnosti, ljutnje i tuge, on oseća beskrajnu zabrinutost za majku. I rešava da joj pomogne koliko god može. I koliko god se majka trudila da dečak ostane dete, sve dok je još uvek dete, toliko je detinjstvo prekinuto tu gde je počelo preuzimanje odgovornosti – mesta glavnog muškarca u porodici. Ako je tu i mlađe dete, trougao je uravnotežen. Stariji dečak postaje odgovoran, razuman i zreo, da bi ono mlađe moglo da zadrži privilegije detinjstva.
