Nekad sam u stanju da nas nabrojim – majka, spisateljica, ljubavnica, veštica, domaćica (očajna) , glavna organizatorka koja uglavnom organizuje ove ostale ženetine, a uostalom i sve ostale oko sebe (i ženetina), narodna lekarka, terapeutkinja, krojačica (gora nego očajna)… Pojavi se tu ponekad i vozačica Formule 1, a bogami i kamiondžijka na drumu – levom rukom drži cigaretu, flašu – vode, doduše – među nogama, a desnom upravlja, menja brzine i bira muziku i psuje sve žensko što joj se ispreči na drumu – a kad god neko vozi kao čka, definitivno je čka.
Sarađujemo uglavnom. Mislim, naseljavamo jedno telo, moramo da se organizujemo. Samo što majci u meni (ili je to veštica, ili beše svetica, nisam sigurna) nije dovoljno da samo sarađujemo – ima da se volimo, razumemo, pomažemo, da se žrtvujemo ako treba i da uvek pokazujemo empatiju na najvišem nivou. Međutim, tu vrstu saradnje uglavnom postiže samo ta nadmoćna žena prema svim ostalim ženetinama (i prema svima, uostalom) i to uopšte nije saradnja.
