Majka u meni tripuje da je glavna(ali sve sam sigurnija da je to neka svetica propalih ambicija, zapravo) prosto daje i daje, sve što ima, sve dok ima, a kad više nema, ona se rastrči da pronađe i obezbedi, posegne u sebe da stvori i izvuče još sadržaja za davanje, a ako ni tada definitivno više nema ničeg, ili bar ničeg što može da bude primljeno, ona priče utešne priče, grli i pevuši (ne tako loše). Ona je nametljiva jedna osoba i gura se i tamo gde joj nije mesto, pa hoće da se pomeša sa ljubavnicom, ili kamiondžijkom, a onda završi izritana i povređena.
Spisateljica je kul skroz. Najbolje se osećam kroz nju. Ona stavlja pod lupu sve ove ostale, analizira ih nepristrasno, smeje im se i zeza ih, proziva ih nemilosrdno, kao što i saoseća sa njima, ponosi se i navija za njih. Ona najbolje zna koliko su joj sve ove ostale potrebne, jer da nisu tako raznolike, šašave, preosetljive, hrabre, površne i duboke, ona ne bi imala materijala za pisanje. Spisateljica koja živi u telu sa nekim dosadnim i predvidljivim ženama morala bi da bude mnogo maštovita, ili da obrađuje neke veoma ozbiljne, nedajbože naučne teme, ili da piše samo kad ima posebnu inspiraciju. Ova moja jok vala, samo sedne, lupi šakom o sto da skrene ženetinama pažnju i samo podigne obrve. A ove krenu da podnose izveštaje, da sipaju primedbe, da joj prigovaraju što ih ofira i što ih ne prikazuje u najboljem svetlu, što još nije slavna i bogata (spusti se na zemlju, ženo, kad ćeš da se proslaviš, u sedamdesetoj?!) i da zahtevaju ono što hoće da ona izmisli za njih.
