Da mi je život torta, bio bi Lenja domaćica. Ništa naporne korice koje zahtevaju veštinu, trud i strpljenje, ništa topljena čokolada, koja može da ne uspe i da ispadne krta i puna mehurića, ništa kompleksni filovi sa margarinom, ništa umućena belanca. Samo smućkani keks koji je neko već samleo, crveno voće iz koga je neko već izvadio koštice i zaledio ga i gomila gusto umućenog šlaga. Torta od 15 minuta, koja se služi uz omiljenu literaturu, a seče se i jede kašikom. Samo opušteno.
Opušteno, za mene znači nekonvencionalno. Ne u smislu otpora i kontre, neee, to je suviše zahtevno i određujuće. Ne mogu ja da se cimam i odmeravam sastojke života, moja mera je odokativna. Odokativno, za mene znači kreativno. Kreativno – spontano. Spontano – slobodno. Slobodno – zabavno.
E pa, ludo se zabavljam. Najčešće sama sa sobom, jer sam tako jebeno slobodna, da nikako ne može da mi bude dosadno. Kad god igram žmurke, prepadnem sebe s leđa i zapljunem se, pre nego što stignem da se osvrnem. Hvatanje sebe na brzaka mi je omiljena sloboda, kao što mi je i omiljena zabava, a i rvačaki zahvat. Bum, tras – dvoje deca, uopaaa! Klinč, klinč, klinč – knjiga, dve, svakodnevno pisanje, eeej! Čupanje, blok, saplitanje, brak, veza, dve, tri, šest – odošeee! Kragna, čvrga, indijanska vatra – prođe pola veka, jbt. Onolike Lenje domaćice smućkah, poslužih, pojedoh, bez korica i glazure. Samo fil. Kašikom, dok može, posle omazujem prstima. Ukratko. Udugačko i nije tako zabavno.
I tako zanimljivo nekonvencionalna, kroz svoje spontane izbore, balansiram na svojoj elastičnosti, a kad izgubim ravnotežu i padnem (na dupe ili nos), bogami bude tvrdo. Razbijem se k’o pi… kao nešto što se razbija. Ostanem razbijena, dok ne ubedim sebe da je to baš bilo spontano, a onda krenem da se sastavljam, odokativno. Ko da upoređuje ivice krhotina i da spaja, korica je to, bato! Nego krknem to sve zajedno, pa kako ispadne. I tako stalno.
