Veoma snažna i lepa knjiga. Upečatljiva koliko zbog sadržaja, toliko i zbog stila i poruka. Zaista insipirativno delo. Osetno je da su uložene velika ljubav i trud. Čak i bez Margaretinih komentara na kraju knjige, ona sama za sebe svedoči o tome.
Jedan starac se pred smrt priseća života kroz veoma ličnu ispovest. Međutim, taj isti starac je bio car i to niko drugi do car Hardijan koji će u istoriji ostati zabeležen kao car-filozof, car mirotvorac, jedan od “pet dobrih careva” staroga Rima. Kao što Margaret primećuje, bio je to jedinstven period istorije. To je bilo vreme na razmeđu između starog i novog veka. Period kada je antika već proizvela sve što je moglo da se izrodi i kada je počela da zalazi u istraživanje nekih modernih fenomena, kada je antički humanizam bio na vrhuncu (počeli su da opažaju položaj robova kao sramotan, a svet se kretao ka nekoj vrsti feudalizma). To je takođe period u kome se hrišćanski svet još nije porodio. Margaret naziva ovaj period “jedina dva veka u kojima je čovek bio sam i slobodan”.
U ovoj retkoj knjizi, na poetski način se mešaju Hadrijanova istorijska uloga, plod magijskog obreda ulaska u Hadrijanov duh, duh koji govori o intimnom pogledu na život, te Margaretini stavovi i pogled na savremeni svet koji je proistekao iz antičkog Rima (čak pre nego iz antičke Grčke). Hadrijan, dobri car, otkriva ljudsko lice, knjiga se bavi njegovim bićem, njegovim ljubavima, onim što je kao čovek smatrao da je važno reći pred smrt. On i laže, ali kao što Margaret na kraju knjige veli, “treba ga pustiti da laže, jer i car je ljudsko biće”. Veoma je tanan i fin taj sloj Margaretinih misli koje pušta kroz Cara. Hadrijan je idealna verzija globalizacije, on je svetski vladar koji je doneo mir, reforme, pomirenje. Neka je vrsta personifikacije procesa koji danas traju. U tom smislu brojne su paralele između ondašnjih i savremenih tokova, te problema. Jedna isključiva jevrejska sekta postaće svetski vladar, “ali se oni od nas neće mnogo razlikovati kad dođu na vlast”, Margaretin je zaključak iz Hadrijanovih usta.
Knjigom vlada dosledan poetski stil. Tok priče se kreće od opštih tema, pitanja sazrevanja, odrastanja i obrazovanja, preko nekih čisto vladarskih i istorijskih misli ka kulminativnoj tački smrti mladog ljubavnika. Sve intenzivnije i intenzivnije se opisuju opažanja i sećanja na mladića, a posle njegove kreće početak Hadrijanove smrti. Knjiga se i završava jednim epitafom i jednim izveštajem. Epitaf je svedočenje ljubavi naslednika za preminulog starca, bolno odavanje poštovanja. Ali još dirljiviji je zakasneli izveštaj Atika iz Ponta. Pismo puno nežne ljubavi i dirljive odanosti za jedan spoljašnji lik Hadrijana, za jednog Hadrijana koji se ne može videti iznutra (jer to je nemoguć ugao za autora memoara), ali koji se ne da videti ni sa skulptura, ni sa slika, niti iz bilo kog drugog spoljnog izvora. To je pismo voljenom zapovedniku u kome se nalazi detaljni izveštaj svega što bi zanimalo duh ovog neobičnog Cara, napisan rukom odanog službenika koji ga pre svega razume, poštuje i voli.
Na kraju, kao neka vrsta Margaretinog memoara o Hadrijanovim memoarima, potresna priča iz fragmenata o piscu koji ulaže sav svoj život u projekat koji je pobedio vreme, pobedio pravila, pobedio istoriju, svojom iskrenom i dubokom istinom.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama
