Haruki Murakami (村上 春樹) je najnovije čudo u svetskoj književnosti. Piše neposrednim stilom koji čitalac lako prihvata i gradi veoma ubedljive slike koristeći hrabra poređena. Murakamijeva dela su puna bola i zbrkanih ljudskih odnosa. Čitalac pije sa uživanjem njegove knjige, jer su protkane humorom i tanano izgrađenim likovima. U romanima se nalaze tragovi Hesea (Hermann Hesse), Kafke (Franz Kafka), Selindžera (J. D. Salinger), Karvera (Raymond Carver), Irvinga (John Irving), Ficdžeralda (F.S. Fitzgerald), pa i Dostojevskog (Фёдор Михайлович Достоевский).
Murakami dotiče univerzalno, ali tekstu dodatnu punoću daje posebnost japanske kulture. Ritam njegovog opusa je smenjivanje balada i lirskih ostvarenja; “debeli” roman pun divlje energije, pa jedan “tanki” pun nežnih tonova. Ako su Murakamijevi muški likovi japanski podzemni čovek (Dostojevski) – puni kontradiktornosti i žestine koja žudi za životom, ženski likovi su prave haiku-ikone, naznačene kroz obrise tajne patnje.
Harukijevi predeli spoj su tradicionalnih akvarela i sajberpankovske scenografije. Zaplet? Podseća na japanske stripove. Vatanabe je običan-neobičan mladić (kao da je glavni junak neke ren’ai novele) koji pati za Naoko, devojkom najboljeg prijatelja Kizukija, koji se na početku knjige ubija. Naoko i Vatanebe prepliću sudbine, boreći se da prežive Kizukijevu smrt i svoju neostvarenu ljubav. Naoko oboleva i traži utočište od sveta u sanatorijumu (veoma sličnom “Čarobnom bregu”, koji se u romanu i pominje). Vatanabea u život poziva Midori, luckasta devojka, samo naizgled lakomislena i obična. Kao u ljubavnom manga-stripu Vatanabe pokušava da vodi život i izbori se sa patnjama srca. Kada se tome dodaju neverovatne seksualne epizode sporednih junaka (od surovog Nagasave do neverovatne Reiko), knjiga zaista može da se površnom čitaocu učini kao neka vrsta japanske “španske” serije…
Norveška šuma je i danas među mladima u Japanu najčitanija Murakamijeva knjiga. Upravo ovim romanom, objavljenim 1987, Haruki Murakami je obezbedio status superzvezde, a otvorila mu je i put ka širokoj popularnosti u svetu. Radnja je smeštena u Japan u vreme studentskih demonstracija krajem šezdesetih godina prošlog veka. Pozadina romana je kontrastna, bunt mladih i novi trendovi oštro se mešaju sa snažnom tradicijom posleratnog Japana. Ali to nije tema knjige i zato se previranja jednog vremena odslikavaju najviše kroz pozadinske šumove. Kimigajo, bento, tempura, đunsai, rjokan, stroge moralne i klasne norme starog Japana sudaraju se sa ramenom i mizom, NHK-om, studentskim protestima i seksom, seksom, seksom. Smrt i samoubistvo podloga su za “običnu” ljubavnu priču. Murakamijevo majstorstvo se najbolje ogleda u tome što naizgled poznate šablone ljudskih odnosa opisuje kao duboki poznavalac dilema i strasti srca. Ljubavna priča podiže se u ravan pitanja samog postojanja, a iskazuje sasvim jednostvano kroz pitanje glavnog junaka koje postavlja posle svega – “Gde sam sada?”
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
