Od mladih se očekuje da budu buntovnici, da drmaju kaveze u koje svet pokušava da ih strpa, da žele da promene svet, da imaju velike snove i blistave ciljeve. Da li mi to mladima poručujemo da budu nerealni i da se bave vetrenjačama, dok mi obavljamo doasadan posao svakodnevnog življenja? Da gaje iluzije što duže i da drže noseve dignute u vazduh i da lete, dok mi gledamo dole i odmeravamo korake? Da rade ono što mi više ne možemo? Da li se o tome radi?
Šta zapravo znači “juriti svoje snove”? Jer ta jurnjava nikako ne podrazumeva dostizanje i ostvarivanje. Kada prestaje jurenje snova, letenje sa nosem u oblacima i maštanje o svetskoj slavi? Onog momenta kad se sudarimo sa realnošću, kad nam gravitacija objasni da nam je mesto sa obe noge na zemlji, ukoliko ne mislimo da završimo na dupetu ili kolenima? Na koji način su mladi osnaženi i spremni za sudar sa zemljinom težom, ako su do tada bili motivisani jedino da skakuću po oblacima i puštaju zmajeve? Kako da se pripreme na to da se njihovi snovi možda neće ostvariti? Kako da shvate da imati snove ne znači maštanje o moći i popularnosti, nego otkrivanje onoga u čemu su najbolji i udarnički rad na pronalaženju svog puta u toj oblasti? Jer to je ono što zapravo jurenje snova znači.
