Kad sretneš nekog zbog koga ti prorade leptiri u stomaku, ustukneš, distanciraš se i postaneš oprezna i podozriva, jer to je sigurno neki površan tip, koji će ti slomiti srce, izdati te i povrediti i bolje ti je da ne rizikuješ. Sve unapred znaš i ne očekuješ ništa dobro. Ako rešiš da se upustiš u vezu, čisto da proveriš da li si u pravu, naravno, utvrdiš da si u pravu. I to otprilike, u prvih nedelju dana. Sve manje vremena ti treba da uđeš u vezu i pobegneš iz nje i ne primećuješ da zapravo ne daješ šansu ni sebi ni partneru. Kao da ti je jedino stalo da dokažeš da su svi isti i da niko nije dostojan tvog poverenja.
Zatim se dešava da se pojavi neko iz prošlosti i tebi se učini da je svako sa kim si već bila bolji od svakog koga si posle srela i da je to možda prilika da ostvariš ono što želiš. Jer, već si bila u toj vezi, znaš njegove slabosti, znaš gde si grešila, a vreme je prošlo i ljudi se menjaju. Ti si zrelija (i očajnija) a on ima više iskustva sada i verovatno je i sam shvatio da si bolja od svih sa kojima je posle tebe bio. Čini ti se da praviš zreo kompromis i da pružaš šansu bivšoj ljubavi da ispolji svu svoju snagu, da u novom krugu pokaže svoju dubinu i smisao. I onda ispadne da je nemoguće da imaš drugačiju vezu sa istom osobom i da, ako se neko od vas promenio i ako se nešto među vama promenilo, to nikako nije na bolje. Ti si osetljivija, nervoznija, netrpeljivija, samostalnija i više na kraj srca nego ikad, a on je još sebičniji, distanciraniji, negativniji i samodovoljniji. Pokušaćeš, zarad vere u drugu šansu (i nedostatka vere u svaku sledeću), pokušaćeš iz inata samoj sebi i – ništa. Neće uspeti. Jer veze se ne nastavljaju tako lako, niti stare veze stvarno počinju ispočetka – u njima obično možeš da pronađeš samo ono što si tamo i ostavila, ili od čega si pobegla, što te je razočaralo, povredilo i oteralo. To ni tada nije bila ljubav, a sada je još manje. Takođe, to je daleko od zdravog kompromisa, a veoma blisko očajanju i beznađu.
