Do četrdesete imaš fore da otkriješ i prihvatiš sebe – to je orijentaciona cifra zrelosti. Neki upoznaju sebe mnogo pre četrdesete, neki dobrano zađu u šezdesete još uvek razotkrivajući svoje biće, neki ostanu u blaženom neznanju i nepovezanosti sa sobom celog života.
Ali, ako se baviš sobom, nastojeći da osvestiš svoja osećanja, da objektivno uvidiš svoje slabosti, da ne umanjuješ i ne preuveličavaš svoje prednosti, da postigneš onaj razumni optimizam i pozitivizam koji se tiče generalnog životnog opredljenja (život je vredan življenja), a ne ponavljanja afirmacija (svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem) i ako ipak, posle svega (i posle četrdesete) shvatiš da si manje-više zatvorila veliki broj sličnih krugova, da se nisi suštinski promenila, da nisi ispunila gomilu zadataka koje si sebi postavila u nastojanju da realizuješ najbolju verziju sebe, da prevaziđeš sputavajuće obrasce i da ti inteligencija ništa nije pomogla da hiljadu puta ispadneš guska na isti način, šta s tim?
Ako zamislimo da su četrdesete vrh, onaj klimaks posle koga počinje sunovrat u klimakterijum i kotrljanje niz padinu života, koja čak i nije sa one druge strane vrha, nego je ona ista koja je do maločas bila uspon, onda jedino možemo da se pitamo kako da prikočimo i da usporimo kotrljanje. Ili kako da grunemo najvećom brzinom i slupamo se što pre, sad kad više nikad… Pa, ovde bi verovatno skočili svi mogući praktičari pozitivnog mišljenja, da mi objasne da ne treba tako da razmišljam i da stvaram destruktivne slike u glavi, jer što zračiš, to privlačiš. Hvala na upozorenju, znam. Jer i ja sam praktičar te sorte i to duže od vas, čak i ako ne računam prethodne živote. Dobro, nemam sto godina, ali neću ih ni imati. A nećete ni vi. Najbolji scenario koji mogu da zamislim, jeste da budem pokretna i samostalna do zadnjeg dana i kad dođe trenutak da legnem i rastanem se sa telom kako dolikuje svesnoj osobi, koja je ceo život posvetila tome da bude to što jeste. Da li naslućujete šta me brine u ovom trenutku?
Da li sam zaista to što jesam? Jer dobro znam da nisam sve što mogu da jesam. Ali, ako je to, takvo kakvo je, sve što jeste? Ako neću uspeti da budem ništa više, bolje, mudrije, svesnije, posvećenije i srećnije biće nego što već jesam? Mislim, šta sad, ako je to sve?
