Jedina kompenzacija koja postoji u tom gubljenju, prigušivanju i gašenju, jeste sticanje sebe. Ako izgubiš sebe – a izgubićeš ako sebe poistovećuješ sa svim onim što gubiš – već si na drugoj strani, mračni te je preuzeo i prstenovao sebičnošću, strahom, gorčinom, zavišću…
Na početku i na kraju, imaš jedino sebe. Ako imaš. Životna sila te isporučuje u svet i na kraju te uzima nazad. U ključnim trenucima života, sama si sa tom silom. A ona nije tvoj saveznik. Životna sila je saveznik života. Ukoliko živoš u skladu sa životom, ako mu se ne opireš, ne boriš se protiv njega, ne pokušavaš da ga ukrotiš, kontrolišeš, podjarmiš, ne umrtvljuješ ga i ne anesteziraš, ako ga prihvataš u bolnoj istini, pronalaziš u njemu suštinsku radost mudrosti.
I kad, posle nekog gubitka, ostaneš sama sa sobom (i životnom silom), možeš da prigrliš bol i osećaš zahvalnost što imaš sebe. Imaš svoju pamet i svest, raspolažeš svojim moćima, ne boriš se protiv života i ne optužueš ga za nepravdu, nego živiš.
Imati sebe za života, jedini je hepiend koji sa tobom ostaje do kraja, a ni on uopšte nije zagarantovan. Uvek može nešto da iskoči iz mraka ili sevne iz vedra neba i oduzme ti pamet, svest i moć.
Ne vredi mi da se plašim toga, potpuno je besmisleno. Zato radim ono što mogu – postojim i bivam. I čitam mnogo dobre knjige.
izvor naslovne fotografije: instagram.com/whiskyouth
Aleksina Đorđević
