To je ono kad imaš potrebu da se sklupčaš u mraku i da čekaš da prođe – ali ne možeš sebi da pružiš taj luksuz, pa zato nosiš sklupčani mrak oko sebe, gde god moraš da ideš. I svuda se osećaš previše izloženo svetlosti, ogoljeno i ranjivo, preterano reaguješ na svaki nadražaj i svi vide da ti nije dobro i već ti je muka da odgovaraš sa “ma nešto mi nije dobro, ništa strašno, proći će”. Zaista će proći, ali dok traje, pokušaj da se ohrabriš, da obodriš svoj duh i povratiš malo energije – brže će proći. To je kao podizanje imunog sistema. Piješ vitamine kad osetiš da popušta.
“Život je divan. Pa je zatim bezvezan. Pa je opet fantastičan. A posle grozan. Između te dve krajnosti, nalazi se uobičajena svakodnevica, stabilnost rutine, koju nipošto ne treba zanemariti. Rutina je struktura naše svakodnevice i mnogo pomaže u trenucima kad je život skučen, bolan, nepravedan, teško podnošljiv. Drži se svakodnevice, dok osećaš to što osećaš i samo pomisli – zar nije fantastično što možeš tako duboko da osećaš?”
“Najbolje oružje protiv stresa je sposobnost da izabereš jednu misao umesto neke druge. Izaberi onu koja te osnažuje i uliva veru, umesto one koja te obeshrabruje i rastužuje. Razmišljaj o tome kako ćeš se bolje osećati kad prođe period tuge i šta ćeš konstruktivno uraditi za sebe kad ti bude malo bolje i svaki put svesno odgurni misao samosažaljenja, beznađa i malodušnosti i odaberi misao ohrabrenja.”
