Ubili smo sve novinare,
I zaposlili pesnike,
Redakcija gori,
Pišemo kolumne po zidovima, pišamo po zidovima,
Internet umetnička anarhija.
Revolucija uveliko traje.
A misija? Regenerisati masu degenerisanih
Oči su rendgen, duša je skener,
Stavovi su fotokopirani modno-politički pamfleti,
Kiša propagande od koje se ne vidi Sunce,
Ni sloboda!
Sateliti padaju na Zemlju,
Jer procesori ne mogu da dešifruju osećanja,
Kompjuteri ne rade, jer ne razumeju ništa sem skraćenica,
Svemirska krava je prestala da daje mleko,
I sada preživa kodove.
Nema više pauze za Milku sa slatkim kremom.
Budućnost je došla
Konačno!
Napraviću veliki korak za mene i mizeran za čovečanstvo
Razrogačene oči su mi uperene u telefon. On je jedino svetlo u mraku. Na monitoru tog čuda, mail koji me je iščupao iz sna. Poruka iz redakcije. Tekst je predug. Svet nema vremena da čita tvojih 666 reči. Palim cigaretu, palim kompjuter, palim Word i brišem već spremljeni tekst. Rad od nule pruža mi potrebnu slobodu. Daj im nešto moderno! Intergalaktički mesidž. Daj im visokokaloričnu istinu! Poezija! Daj im ono čega su gladni! Budućnost! Daj im, daj im…
Nemanja Lukić, turista sa lažnim pasošem, nigde ne putuje bez cigareta i spiska knjiga koje bi trebalo da pročita. Zavisnik od nesnosne buke koja dopire iz njegovih slušalica. Neki misle da ume da crta i da je levoruk, ali to su samo neproverene glasine. Omijeni hobi: razbijanje šablona. Životni moto: “Ja da se zaljubim? Nemoguće!” Najveći životni neuspeh: zaljubio se sedam sekundi nakon izgovaranja prethodne rečenice.
