Radostima vanrednih situacija nikad kraja! Nisam želela da saznam kako radi poplava, ali isto tako nisam htela da znam ništa ni o bombardovanju, PVO-u, steltu, niti dejstvu bilo kakvog oružja.
Ali, još u srednjoj školi sam pucala iz puške M48 za školsku obuku na časovima iz predmeta koji se, čini mi se, zvao odbrana i zaštita, a u sklopu tehničkog. U to vreme nisam znala za internet, pisala sam rukom kilometarske dnevnike i dopisivala se sa sestrama po svetu i drugovima i momcima u vojsci – redovno.
A sad pišem ovaj tekst uz sveću i ništa ne vidim i živo se nadam da ću uspeti da razumem šta sam napisala, kad negde pronađem struju i obrušim se na tastaturu. Nema struje, jer je poplava. I da znate da sam odlično prošla za sad. Neki ljudi nisu, jer im je voda ušla u kuće. Ja sam samo gazila vodu do kolena, ne usuđujući se da ipak izujem čizme, jebeš čizme. A ludo volim čizme. Akcija pripreme za opsadno stanje ukjučivala je nabavljanje balona vode za piće, loženje smederevca i kuvanje ručka za tri dana. Nošenje drva iz šupe na sprat, ako voda noćas poplavi dvorište. Za sada ipak uljudno tečuri ulicom, pred kapijom, nije mi ni do članaka. Imamo sreće u ovom delu grada.
Grozan je osećaj videti poplavljen centar grada, hodati kroz hladnu, blatnjavu vodu, koja pokušava da te obori, prisećajući se gde su stepenice i zamke na trotoaru, kojim koračaš svakog božijeg dana.
Ali nije gori, a ni mnogo drugačiji od osećaja kad gledate isti taj centar prekriven srčom u koju je sve izloge pretvorio vazdušni talas prouzrokovan eksplozijama. Neke bombe su eksplodirale. Ono, znate, ubojna sredstva. A poznat mi je i osećaj kad se frižider otapa i curi po kući, jer nema struje i ne znate kada će da prorade prodavnice i banke i da li ćete umeti da ispečete hleb u rerni od smederevca.
Nema veze, ješćemo keks, sardine i musli. Ali ono što me stvarno izbacilo iz koloseka je nemanje interneta. Taj nedostatak nepodleže improvizaciji i premošćavanju.
Vidite, sve okolo pliva u vodi, a u cevima nema vode, sudovi prljavi, kazanče prazno. Ali voda zaliva sa neba izobilno. Staviš kofu i za deset minuta pereš sudove kišnicom. I napuniš bure u kupatilu. Ložiš vatru, ako imaš gde i čime. Greješ kišnicu, lončiraš se. Čekaš da se uspostavi minimum funkcionisanja u vanrednom stanju. I kampuješ, gde se nađeš. Snalaziš se. Ali za internet, ne možeš da se snađeš. Neće na sveću.
Onda uzmeš olovku i papir i pišeš u polumraku, da ne bi razmišljao o onima koji su se potopili, o onima koji se brinu, a nemaju nikakve informacije. A da, ne rade ni telefoni. Nemam pojma šta se dešava ni dve ulice dalje od mene. Jedino vidim svuda mrak kad izađem na terasu. Mrak kao u selu. Mrak, kao da je potop. Imam još jednu paklu cigareta i toliko još dajem fore ovom ludilu.
A brzo pušim.
Izvor fotografija: www.pinterest.com
