Koji komad nakita najviše volite da dizajnirate? Šta vas najviše inspiriše?
Moj lični ukus više vuče na skandinavski, tj. više volim nakit čistih linija, geometrijskih formi, ali koji u sebi mora imati praktičnu, upotrebnu vrednost. Ne volim krajnjosti, gde se zarad izgleda i forme zanemaruje funkcionalnost. Iako se čini da ga je lako izraditi, često to može biti teže nego izrada mnogo vizuelno komplikovanijih komada.
Mnogi lepi i važni trenuci počinju baš u vašoj zlatari. Jedan od njih je svakako i priprema za venčanje. Čime se vodite prilikom osmišljavanja vereničkog prstenja i burmi, najvažnijeg prstenja koje ćemo ikada nositi?
Kažu da je na svetu već sve izmišljeno, samo treba znati upotrebiti pravu stvar u pravom trenutku. Slično je i kod venčanja. Šta novo smisliti nakon hiljada godina izrade burmi i vereničkog prstenja? Ono što uvek savetujem je da treba imati u vidu da su to dva komada nakita koji će se nositi celog života. Ako sad podlegnete nekom modnom trendu, a on je u suprotnosti sa vašom ličnošću i vašim stilom, šta će biti za nekoliko godina kada se on promeni? Koliko god sam savremen u vezi sa nakitom za druge prilike, za ovu priliku savetujem veliku dozu konzervativnosti.
Dolaze mladići željni da impresioniraju svoju buduću suprugu, pa žele da verenički prsten bude što sjajniji i da ima što više kamenčića po sebi, dijamanata, ili cirkona, nebitno. Ali, to je prsten koji se nosi svakog dana, doživotno, i trpi sve dnevne aktivnosti ponosne vlasnice: sport, kuhinju, izlaske, izlete, letovanja… Naravno da je takav komad mnogo osetljiviji i mnogo je teže da zadrži prvobitni izgled posle godina upotrebe, nego klasičan prsten sa jednim centralnim kamenom, kome će, i posle mnogo godina, običnim poliranjem biti vraćen prvobitni izgled.
Parovi koji dolaze da biraju burme takođe žele da imaju što bolji izbor. Traže se burme u raznim kombinacijama, sa raznim šarama, završnim obradama, sa gomilom kamenčića, sa emajlom, i šta još sve ne… Naravno, moramo biti konkurentni i mi u svojoj ponudi imamo preko hiljadu raznih modela, s tim da praktično možemo izraditi po porudžbini gotovo šta god vam padne na pamet.
Ipak, kad god je to moguće, pokušavamo da savetujemo buduće mladence da imaju na umu da će ta burma biti njihov doživotni saputnik kroz život, tako da izaberu model čija završna obrada nije privremena (kao što su razne vrste matiranja, pozlate, razne šare i slično) i kome je moguće posle 10, 20 i više godina, vratiti prvobitni izgled.
U vašoj ponudi je i izrada personalizovanog nakita. Koliko je teško ispuniti želje kupaca? Da li ste se nekada susreli sa nekim neobičnim zahtevom?
Nekada je to najlakša, a nekada najteža stvar na svetu. Imate klijente koji ni sami ne znaju šta bi hteli i njih je veoma teško zadovoljiti. Postoje opet, oni drugi, koji tačno znaju šta žele, i kada im to napravite, nema srećnijih ljudi od njih. Dešava se često i da nam klijenti sa punim poverenjem prepuste kompletnu odluku, to je možda i najteže jer je najveća odgovornost, ali trenutak kada ugledaju izrađen predmet i ta njihova radost je ono što nam je najveća nagrada, i ono što nas vuče napred.
Neobičnih zahteva ima, smešnih posveta, genijalnih ideja kako će biti uručen poklon, ali sve je to fin i kulturan svet koji dolazi kod nas, nema tih reality senzacija, ako ste na to mislili… Najlepše od svega je to što mnogi naši kupci podele kasnije sa nama taj trenutak kada su predali ili dobili poklon, pošalju nam fotografiju ili lično dođu da nam prepričaju… Verujte, svi mi u firmi se tome veoma radujemo i često čujem razgovore između devojaka u prodaji, majstora ili dizajnera, gde se međusobno hvale ili “peckaju” ko je više zaslužan što je nešto tako uspešno odrađeno.
Može se reći da se vodite parolom “Usudite se da budete jedinstveni”. Po čemu je zlatara Stefanović 1886 jedinstvena?
Sigurno da nas i sama činjenica da smo mi peta generacija u porodici koja se bavi ovim zanatom svrstava među retke.
Ne tako mali broj puta sam čuo priče da su nečiji baka i deka pravili burme kod nas, da je neko pre dvadeset godina kupio krstić “za sreću” na putu do fakulteta gde je polagao diplomski, i da ga jos uvek nosi, jer “radi i dalje”… Mnogo puta čujem kako nas hvale da imamo “baš lep nakit, nekako drugačiji…”
Nikad ne teramo kupce da dokazuju kad su kupili nakit, i čija je greška ako treba nešto popraviti, uvek izlazimo u susret i posle dve i posle dvadeset dve godine. Trudimo se da kada uđu kod nas, imaju osećaj da su došli kod komšije, prijatelja.
U onim teškim devedesetim, kada su nam svakodnevno tražili lance i priveske od “po’ pola kila” i na kojima su se mnogi obogatili, mi jednostavno nismo želeli da ih radimo. Želeli smo da ostanemo verni svojim klijentima, onoj normalnoj, građanskoj, domaćinskoj, porodičnoj srednjoj klasi. U ovo sadašnje vreme, kada te srednje klase skoro i nema, izmišljamo proizvode i načine da se i oni i mi osećamo da je sve “kao nekad, da se još nađe neki dinar za poklončić za neku priliku…” Ali nije lako.
Mislim da je sve to gore navedeno ono što nas čini da se osećamo barem malo jedinstvenim.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Fotografije: Dragan Asanov
Ivana Tomić
