Šta je vašim klijentkinjama najvažnije, zbog čega vam se najviše obraćaju?
U poslednje vreme, jako je izražena potreba da se samo na kratko umire, jer imaju osećaj da ih svakodnevica “melje”. Možda ovo nije literaran izraz, ali je svakako adekvatan u opisu osećaja koji suštinski znači da žene i muškarci u svom najproduktivnijem dobu nemaju nimalo vremena “za sebe”, na način da se svesno bave sobom i svojim potrebama. Ovakav osećaj se toliko intenzivira da nekada klijenti žele samo neverbalnu komunikaciju (kroz dodir, masažu, tretman lica ili tela), da bi se podsetili i osetili svoje holističko biće, koje često prestane da oseća, kao da su sva čula zatajila.
Suštinski razlog za to je opšteprisutni strah zbog naše potrebe da osetimo sigurnost u savremenom svetu u kome živimo. Na nama je da klijentima pomognemo da se osete sigurnim u svetu koji je sam po sebi nesiguran, time što će da prihvataju prirodne procese stalne promene koja nam se dešava, želeli mi to ili ne.
Zato je naša najveća radost kada ljudi i verbalno i neverbalno izraze svoj osećaj “preporoda” kod nas. Najčešće opisuju tu vrstu osećaja kao: “pao mi je teret sa leđa”, “ponovo osećam svoje telo”, “sada razumem šta mi se događa”, “gde ste bili do sada”…
Koliko žene u Srbiji neguju tradicionalne vrednosti (u odnosu na žene iz drugih zemalja) na sopstvenu štetu, a koliko su u stanju da spajaju te vrednosti sa zahtevima savremenog života i sa sopstvenim željama i potrebama?
Tradicionalne vrednosti su vrednosti i one nikada ne mogu da budu na štetu. Ono što je bitno, to je da prepoznamo šta predstavljaju te vrednosti za nas lično. Onda ne postoji problem da uskladimo sve što su zahtevi savremenog života, jer se naše vrednosti ne dovode u pitanje. Ovaj problem imaju samo oni koji nisu svesni sebe, svoje uloge u porodici i društvu, tako da upadaju u zamku “dokazivanja” da mogu sve što uopšte nije neophodno da urade, jer sve zavisi od njih i ako to one ne urade, onda neće niko. I kada nam se dogodi prva situacija u kojoj mi zaista ne možemo da učestvujemo (najčešće nas u tome spreči bolest), shvatimo da se sve događa i bez nas i da će svi oni za koje smo mislili da se bez nas neće snaći – snađu. Zato zaista nije neophodno da precenjujemo svoje snage, da se upoređujemo sa drugima, već da jednostavno budemo to što mi zaista jesmo. To je jedini i pravi recept za zdrav i srećan život.
Kada biste počinjali ispočetka, šta biste promenili u svom dosadašnjem radu?
Ništa, jer sve što se činilo teškim u nekom trenutku i nepotrebnim u drugom, pokazalo se kao važna škola koja je od mene napravila ovo što sada jesam. A ja sam zadovoljna i srećna žena.
Kada bi trebalo da promenite posao kojim se bavite, da usmerite karijeru nekim drugim tokom, šta bi to bilo, čime biste se bavili?
Posao kojim se bavim je u suštini moj način života i ako bi mi on krenuo drugim tokom, što je uvek moguće, verovatno bih se više bavila životinjama i biljkama. Mada to i sada radim, gajeći Integrinu začinsku baštu i našu ljubimicu Integru, koja je desetomesečna Flat-Coated retriverka. I, da! Možda bih konačno napisala knjigu koju traže ljudi koji su prolazili kroz moje radionice.
Šta možete da poručite ženama koje se sada nalaze na početku, pokušavaju da ostvare svoje snove i sreću se sa praktičnim i zamišljenim preprekama? Gde da pronađu svoju snagu, a gde konkretnu pomoć i podršku?
Najvažnije od svega je da smo svesni da je svaka ideja koja je došla do nas došla sa razlogom. To takođe znači da mi svakako možemo da je sprovedemo u delo. A da li ćemo – zavisi od toga da li smo oslobođeni egzistencijalnog straha (da li ćemo imati dovoljno novca da ovu ideju materijalizujemo), straha od samoće (da li će nam porodica, prijatelji – pomoći), nemoći (da li smo sposobni da uradimo sve što nameravamo), od izdaje (ukoliko naša prethodna očekivanja od drugih nisu naišla na odgovor) i – najbitnije od svega: da li verujemo u sebe i svoje mogućnosti. Najveća greška bi bila da vitalnu snagu tražimo u drugima.
Ali, zato uvek mogu da budu od ogromne koristi radionice koje se organizuju za start-up preduzeća u okviru Gradskog zavoda za zapošljavanje, RAS, Republičke komore za mala i srednja preduzeća, a one koje bi bile zainteresovane da se uključe u rad Udruženja poslovnih žena Srbije, svakako bi mogle da budu i deo mentorskih programa. Ove konkretne podrške bi svakako omogućile da se mlade preduzetnice dobro obaveste o svim mogućnostima podrške ženskom i preduzetništvu uopšte.
Fotografije: Miomir Milić
Aleksina Đorđević
