Jedino sigurno u životu jeste da će se stvari menjati i da verovatno ne možemo da predvidimo kako. Prolazimo kroz faze i cikluse, padamo, povređujemo se, ustajemo, nastavljamo dalje. Učimo, rastemo, menjamo se. Iznad svega, isceljujemo se i lečimo. A taj deo može biti najneprijatniji, jer isceljenje nikako nije ugodan proces.
Niko nas ne uči životu. Kako da se nosimo sa svojim traumama i povredama, kako da upoznamo i razumemo sebe, kako da pustimo da stvari idu i da rastemo kroz bol. Niko nas ne uči kako da se nosimo sa svime što se dešava i kako da se lečimo od onog što nas povređuje. Te najvažnije stvari otkrivamo sami. Na najteži način.
View this post on Instagram
Ponekad čak i ne znamo kako se osećamo, da li smo dobro ili ne, i da li to što „nismo loše“ znači da nismo ni dobro, ponekad se zaglavimo na ravnoj liniji ničega – ništa nam se ne dešava, ništa ne osećamo, ništa nas ne oživljava i ne raduje, ništa nas posebno ni ne uznemirava. Nismo ni srećni, ni tužni, nije kao da nam je svejedno, samo nam nije ništa (a nije nam ni nešto). Zbunjeni smo i čini nam se da bismo se bolje osećali da nam nije dobro, da smo tužni, da patimo, da se ljutimo, nego da smo tako tupi i prazni. Ponekad je praznina faza lečenja kroz koju moramo da prođemo, da bismo shvatili šta nam je potrebno, šta nas isceljuje. Šta je ono što moramo da uradimo i promenimo.
I to je ono što je teško – promena. Iako je život konstantan niz promena, ne volimo promene i ne preduzimamo ih rado, čak i kad smo sigurni da stvari menjamo nabolje i da je ono što činimo najbolje za nas. Ponekad istrajavamo u otporu i ne preduzimamo ništa da bismo stvari promenili nabolje, a stvari nastavljaju da se menjaju nagore – to je način na koji nas život upozorava da se moramo lečiti i isceljivati.
