Kada zadržavamo ogorčenost, bes, ljutnju na sebe zbog grešaka, bol slomljenog srca zbog onih koji su nas ostavili, ostajemo zaglavljeni na jednom kraju, bez početka koji treba otvori novi krug u spirali postojanja. Blokirani, osujećeni, nesrećni i nezadovoljni. 

Vezujemo se za ljude, situacije, pogrešne odluke, povrede i uvrede, a kada se vežemo, gubimo delove sebe. A bez ukupnosti sopstva ne možemo dalje, ostajemo u mestu. Ti delovi sebe koje gubimo, ostavljaju praznine, a mi čekamo da se dese nove situacije i dođu drugi ljudi koji treba da ih popune. I to se ne dešava. Zato treba da pustimo – da bismo se iscelili, da bismo povratili delove sebe zarobljene i blokirane u nekom odnosu, u nekom osećanju, žaljenju, krivici. Ne da “krpimo rupe” koje su nastale u našem integritetu i identitetu, nego da vratimo svoju autentičnost i da je unapredimo. 

View this post on Instagram

Warm breeze ☀️ // heading to lunch

A post shared by Filipa de Carvalho (@filipaacarvalho) on

Najteže je pustiti žaljenje. Žalimo kada osećamo gubitak i zatvoreni u svom bolu vrtimo i prerađujemo scenarija u svojoj glavi. Da se nije desilo kao što jeste, da smo u onom trenutku uradili ovo, a ne ono, da smo više obraćali pažnju, da smo znali da nam je to poslednje… Mučimo sebe smišljanjem drugačijih tokova i ishoda, krivimo sebe što smo propustili momente u kojima smo mogli nešto da promenimo.  Žalimo (i krivimo sebe) zbog puteva na koje se nismo odvažili da krenemo, zbog prilika koje smo propustili, zbog zagrljaja i izjava ljubavi koje nismo uputili. Sve bi bilo drugačije da smo bili hrabriji i preuzeli rizik. Da smo priznali svoja osećanja. Da smo bili tu za nekog, dok smo mu bili potrebni. Da smo hteli i pristali, umesto što smo odbili. 

Ali nikada nećemo moći da vratimo vreme i uradimo stvari drugačije. Zato kažnjavamo sebe, ostajući zarobljeni i nepokretni, uskraćeni i nesrećni. Držimo se onoga što znamo, a to je da smo silno pogrešili i onoga što verujemo da zaslužujemo, a to je patnja i ne pomišljamo na ono što možemo i što dugujemo sebi. Prihvatanje. Oproštaj. Otpuštanje. 

To je jedino što možemo, a to je velika moć. I dužni smo da je upotrebimo, umesto da beskrajno mučimo i kažnjavamo sebe zbog gluposti, sebičnosti, bezosećajnosti. 

Comments