Ako čekamo čudesno iskupljenje, ono se neće dogoditi. Nikakva sila neće sići sa neba i rasteretiti nas i osloboditi. Jer, ta sila se nalazi u nama. Jedino čudo koje će se dogoditi je prihvatanje. Nije Bog taj koji će nam oprostiti, nego mi treba sebi da oprostimo. Niko nam neće oduzeti muke i probleme i dati nam novi život, sami ćemo ga stvoriti, tako što ćemo da otpustimo prošlost.
Jedino što pravi razliku je naša rešenost da idemo napred, da se odblokiramo, iscelimo i da živimo, sada i ovde, jer nam je to dužnost. Korak po korak, sve dok ne stignemo do tačke gde opet pronalazimo radost, izazov, kreaciju, uzbuđenje, gde osećamo da smo slobodni od starih povreda, kajanja i strahova.
Možemo da provedemo život premišljajući o “šta ako” i “da sam samo” i “moglo je” i da imamo samo bolne uspomene. A možemo i da se odvažimo i krenemo ka sebi i stvorimo uspomene u kojima ćemo jednog dana uživati.
Potrebno je da skupimo hrabrost i da prihvatimo bolne i gorke istine, kao što je ona da se ono što se desilo ne može promeniti, nikada. I da se okrenemo ka onome što možemo, što pravi razliku i osnažuje nas. Možemo da prihvatimo teške istine i da živimo sa njima, da poučeni greškama iz prošlosti gradimo svoju budućnost sa više sluha, pažnje i budnosti, da više marimo, da se više radujemo, da više dajemo.
Ako uspemo da budemo toliko hrabri, ono što smo izgubili doći će u nekom drugom obliku. Hoće. Kad prihvatimo, oprostimo, otpustimo i nastavimo. Kad prigrlimo svoj život.
Naslovna fotografija: instagram.com/elisha__h
Brankica Milošević
