Svaki jezik bogat je posebnim izrazima čija je čar baš u tome što ne možemo da ih objasnimo drugačije sem da ih prepričamo, ali i tada gubi na značaju. Postoje neke reči koje se izgube u prevodu. Recimo, kako biste nekome ko ne razume srpski jezik objasnili reč “merak”? Ili recimo, kako biste objasnili frazu “ide gas”? Verovatno biste se dobro namučili, pa onda na kraju i odustali.

Ako ste gledali film “Jedi, voli, moli”, sigurna sam da vi znate koja je reč u pitanju. Kada Amerikanka po imenu Elizabet odluči da svoj život spakuje u kofer, godinu podeli na 3 zemlje da bi pronašla sebe koju je izgubila u braku i vezama, njena prva stanica je Rim. Tamo Italijani pokušavaju da je nauče šta je dolce far niente. Objasnili su joj da je to osećaj uživanja kada ne radimo ništa, i da oni to ne uče već se sa njim rađaju.

Njihova pretpostavka je da Amerikanci ne umeju da uživaju, da rade previše i onda sagore. To se i nama dešava, već smo pisali o burnout sindromu. Opet, svako ko je bio u Americi može da vidi da su u stvari, Italijani ovde bili u pravu. Njima je ceo život na kredit, pa samim tim i vredno rade da bi ga otplatili. Ipak, zaboravljaju na male trenutke koje više cene narodi kao što smo mi, Španci, Grci ili čak i Italijani.

Osećaj uživanja kada ne radimo ništa može biti i ležanje na travi dok nas sunce miluje i ptičice cvrkuću, može biti i spuštanje roletni i gledanje u plafon. Šta god našem umu treba da odmori od svakodnevnih aktivnosti i šta god odgovara našem trenutnom raspoloženju. Jedenje jagoda, posmatranje vatrometa, slušanje tamburaša, gledanje u more... Šta god da u vama stvara stanje nirvane – upravo to je dolce far niente. 

Comments