Jedan skorašnji naučni podatak kaže da se prijatelji među sobom privlače po genetskoj sličnosti. A prijatelje volite kao rod rođeni, oni su takođe vaše srodne duše i povezanost sa njima doživljavate organski. Dakle, ne postoji samo jedna srodna duša, ima ih mnogo. Možda ne neograničeno, ali sigurno više nego što nam uobičajeno tumačenje pojma srodne duše nudi. Taj podatak o genetskoj sličnosti, bio je deo slagalice koji mi je nedostajao u priči – odmah se uklopio i stvar je kliknula. A priča o srodnim dušama kaže da su one pripadnici istog jata, istog tipa ljudi – sličnog genetskog materijala dakle – sličnih intelektualnih dometa i iste frekvencije bića – nalazimo jedni druge poput slepih miševa, orijentišemo se ka svojim srodnim dušama poput radara, sonara, primamo i učitavamo vibracije koje naša tela i naše duše prepoznaju. Kroz vreme i prostor srećemo se i menjamo uloge – nekada smo roditelji ili deca, nekad prijatelji, nekad rođaci, učitelji, ljubavnici. Neki od tih odnosa su bolni, najbolniji, a neki su prožeti najdubljim ispunjenjem i srećom. Nekada su ti odnosi i jedno i drugo – i nadublja bol i najveća radost.
Jato srodnih duša, genetskih rođaka, nastalo je kao sistem podrške rastu i razvoju, sticanju iskustva življenja i pomoći u ključnim trenucima ka usmeravanju u ključnim pravcima. Raspršili smo se u samom početku, svaka je duša poletela na svoje zadatke, srećući kroz vreme i prostor, kroz ravni realnosti i materijalizacije pripadnike svog jata, koji su se pojavljivali i nestajali, kao i one koji su ostajali sa nama, ili kojima smo omogućili materijalizaciju na zemaljskom nivou relanosti. Naše srodne duše – ljubavnici kao i deca – naša su genetska rodbina, organski deo nas, povezani smo vezama jačim i većim od jednog zemaljskog života i prepoznajemo se kad se sretnemo, po toj ljubavi od koje postajemo celi, ili dobijamo delove koji nam pripradaju, pa širimo i reorganizujemo svoju celovitost.
Zašto se onda ne sretnu dve srodne duše kao ljubavnici, dožive najveći uzlet strasti, vole se najviše na svetu i nastave da žive zajedno, srećni i celi i izrode decu, srodne duše iz svog jata, koje su doveli na ovaj svet, odgaje ih sa ljubavlju i razumevanjem, ne nanoseći im nikakve emotivne povrede i „traume iz detinjstva“ ne postajući nikad razlog za priču o nesrećnom detinjstvu na kauču psihijatra? Pa, dešava se. Najređe, ali se dešava. Međutim, nikome nije data bajka, svako mora da iskusi nesvarljivi komad surove realnosti. Kažemo karma, ali možda nije karma, nego zadatak, koga je duša svesno prihvatila još prvi put kad je uzletela u izvesnost bolnog sticanja iskustva u zemaljskom životu. Izgubimo prerano voljenog roditelja, ili prijatelja, izgubimo ljubavnika ili dete. Da, užasno. Ali sa stanovišta srodnih duša, to ništa ne menja. To je samo jedno iskustvo više u životu, a mi imamo još mnogo posla – treba doživeti sve! I treba integrisati sva ta iskustva, u čemu često ne uspevamo iako imamo podršku srodnih duša. Ali zaslepljeni bolom, čežnjom, organskom povredom i neprebolom, mi ne uviđamo da je taj surovi potez koji nam je iščupano srce i oduzet dah, intervencija srodne duše, koja je ispunjavajući svoj zadatak usput pomogla i nama, da steknemo jedno strašno iskustvo. Jer, sa stanovišta jata srodnih duša, strašno i divno se ne razlikuju – važno je iskustvo koje smo došli da steknemo. Ali ako se ne sastavimo posle strašnih iskustava, ne integrišemo bol u svoju dušu i svoje biće, ne izvedemo čin ljubavi prema sebi, onda nismo ispunili zadatak. Nekad, negde vremenu i realnosti, moraćemo ponovo, uz pomoć nekih srodnih duša. Arogantno je misliti da si sam na svetu i da te niko ne razume, kad imaš svoje jato, samo treba da uključiš radar i da se povežeš.
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Izvori fotografija: www.picssr.com, www.pinterest.com
Aleksina Đorđević
