Svako ko je posle raskida uleteo u novu vezu, da izleči sujetu, samopouzdanje i srce, uspeo je najviše u tome da povredi svog novog partnera, nenamerno. Lančano povređivanje nam svima dobro ide, iako to uopšte nije naša namera. Ali ako ne damo sebi vremena da se oporavimo od prethodne veze, sledeća gotovo da nema šanse.
I obično, posle teškog raskida sa nekim ko nas je izvrnuo kao prazan džep, naletimo na nekog finog, pristojnog i miroljubivog, ko uopšte ne zaslužuje da mi njega izvrnemo naopačke.
I naravno, uopšte to i ne želimo da uradimo, ali uradimo baš to.
Pokušavajući da izlečimo svoje povrede, nismo ni spremni, ni sposobni da otvorimo srce za nekog ko bi možda stvarno i delovao na nas blagotvorno. Sebičnost iz mračnog budžaka naše povređenosti to onemogućava, iako sasvim dobro uočavamo nečije kvalitete i nastojimo da uzvratimo na odgovarajući način.
Automatizam povređenosti, međutim, ima sopstvenu snagu i ispucava se van naše kontrole.
