Znamo da je neko vredan i dobar i da zaslužuje najbolje i trudimo se da odgovorimo adekvatno, i samo se mučimo i nerviramo. I povređujemo osobu koja to ničim nije izazvala ni zaslužila. I pitamo se zašto ne možemo da volimo nekog ko je očigledno vredan ljubavi, ma čak ne možemo dovoljno ni da obratimo pažnju na njega.
Prosto nam nije dovoljno stalo u srcu, koliko god želeli da se sa njim zbližimo i povežemo. Dešavaju nam se glupi propusti. Zaboravimo šta smo se sa njim dogovorili, zaboravimo da se javimo, ne odgovorimo na poruku, ispalimo ga u poslednjem trenutku, jer nam je iskrslo nešto zabavnije od vremena provedenog u njegovom društvu, iako dobro znamo da smo se sa njim već dogovorili i da sad ispadamo baš najgori – radimo tačno ono čime nas je partner u prethodnoj vezi izluđivao. Ponašamo se hladno i neodgovorno, ignorišemo i zaboravljamo dogovore, stalno potiskujući nemirnu savest. Ne razmišljamo kako se taj neko oseća, jer bismo se i mi osećali loše kad bismo razmišljali. Morali bismo da se suočimo sa tim da takvo cimanje nikuda ne vodi i da nemamo prava da na takav način nekog zloupotrebljavamo, pa makar i kao lek. I onda se takva veza produžava, onaj drugi pokušava da osvoji svoje mesto uz nas, izluđuje ga toplo hladni tretman, drži mu pažnju, drži ga u neizvesnosti. Pa se zaljubi. I ispovređuje se načisto, jer bezuspešno pokušava da dopre do nas. Jednog dana mu izgleda kao da je sve u redu, a sledećeg razbija glavu pokušavajući da shvati zašto mu nismo odgovorili na 10 poruka i 20 propuštenih poziva.
