Umemo li to da mu objasnimo? Pa, kad bismo pokušali, odgovorili bismo i sebi, a odgovor bi bio poražavajući:
Izvini, ali meni jednostavno nije dovoljno stalo do tebe. Kad mi nisi pred očima, zaboravim da postojiš. Kad si pored mene, sasvim si prijatan i upotrebljiv, pa mogu da se opustim i zaboravim da sam povređena, ostavljena, prazna i da nemam šta kvalitetno da pružim ni samoj sebi, a kamoli tebi. A kad to zaboravim, mogu i da uživam sa tobom i da se ponašam kao da smo pravi par, u ljubavi i radosti. Ali to su samo trenuci, a ne stanje naše veze. Izvini, nemam šta da ti pružim, samo te koristim da mi bude lakše.
Iskrenost je uvek bila bomba sa koje se ne usuđujemo da odvrnemo osigurač, jer posle moramo da trpimo posledice. U ovom slučaju, verovatno da ostanemo bez svoje sebične doze ljudskog leka, a možda i bez samopoštovanja. Osim ako dovoljno volimo sebe da nam samo istina vraća samopoštovanje, čak i kad uopšte nije na našoj strani. A možda smo naleteli na pravi biser, pa će fina i pristojna osoba koju koristimo kao lek iznad svega ceniti našu iskrenost i odlučiti da nam dozvoli da je zadržimo.
Možda iskrenost izazove pročišćavanje atmosfere i pomak u novoj vezi, koji inače nikada ne bismo napravili, čekajući da se taj neko smori, pobegne od nas i pronađe nekog da se leči, sledećeg u lancu povređivanja.
Ovako ili onako, poštenje može da prekine taj niz.
Izvor fotografija: pinterest.com
