Možda smo se do juče opirali raznim ograničenjima i osećali se sputano, žalili se kako nas niko ne razume, kako nemamo slobodu da izrazimo sebe do kraja i slobodu doživljavali kao neku apstraktnu kategoriju, koju dostižu samo oni što mogu da rade šta hoće, jer imaju moć, novac, vlast.
Ali kada se suočiš sa praktičnim, dnevnim značenjem slobode – da izađeš iz kuće, uđeš u prevoz i stigneš na posao i da se pritom samo nerviraš što je gužva i na svakom semaforu crveno, a neko pored tebe širi prirodne mirise, umesto da strahuješ da li ćeš se zaraziti, ili da uopšte i ne možeš da odeš dalje od prve prodavnice (u strahu da i time suviše rizikuješ), i da se pitaš šta ćeš ako se razboliš (ne od aktuelnog virusa, nego od nečeg drugog), ili kako ćeš doći do recepta za svoju redovnu terapiju, onda se perspektiva slobode malo razbistri.
To je u ljudskoj prirodi – da shvataš koliko vredi ono što imaš, tek kad ti je to uskraćeno, ili izgubljeno. Dakle, izolacija je pitanje perspektive, baš kao i sloboda. I, šta ti je tu nepoznato?
Kao što sloboda nije anarhija, tako ni izolacija nije zatvor. I sloboda i kavez nalaze se u pogledu na svet. Kad izgubiš ono malo slobode koje nisi ni bila svesna, odjednom vidiš da to jeste bila sloboda. A kad se bahatiš u slobodi, pojma nemaš koliko sputanosti, ograničenja i zatvorenosti nosiš iznutra.
Sloboda nije apsolutna kategorija i uvek se odvija u nekim okvirima, u nekim granicama, u nekom kavezu. Duša živi u telu – sloboda duše ograničena je kvalitetom i rokom trajanja tela koje nastanjuje. Rođeni smo slobodni i rođeni smo ograničeni. Tako je, život je paradoks.
