Dok učimo da osvestimo, shvatimo, prihvatimo i konstruktivno izrazimo svoja osećanja, neminovno se razvijamo kao ličnosti, širimo perspektivu i oplemenjujemo svoj unutrašnji život. Bavljenje svojim osećanjima navodi nas na preispitivanje – postavljanje sebi onih pitanja, koja nam možda nikada ne bi pala na pamet i nalaženje odgovora do kojih inače ne bismo došli. Postajemo realniji i objektivniji i sposobniji da razumemo tuđe motive, osećanja i stanja, razvijamo empatiju lakše prihvatamo i sebe i druge, tamo gde bismo ranije posegli za kritikom i osudom.
Ako ste odrasli vaspitani da vaša osećanja nisu važna i da vam je bolje da zadržite za sebe ono što mislite (misli uvek prate osećanja i povezane su sa njima), doživećete ogromno rasterećenje i osećanje oslobađanja kad počnete da izražavate osećanja – da zastupate sebe i zahtevate da budete uvaženi. Videćete svet drugim očima, imaćete više volje za životom, bićete aktivniji i lakše ćete prihvatati odgovornost za svoj život – jer nisu drugi odgovorni za to kako se vi osećate, niti su dužni da vode računa o vašim osećanjima i naravno da to ne mogu ni da rade ako ne znaju kako se osećate, odnosno, da vas nešto povređuje. Kada ste sposobni da to iskomunicirate, da kažete da vas nešto ljuti i povređuje, otvarate mesta za dijalog i dublje razumevanje u svim interakcijama.
Izvor fotografija: instagram.com/lesparisiennesdumonde
Brankica Milošević
